Све је до нас самих. Давно, негде тамо седамдесетих година, један новинар истраживач из САД, разговарао је са једним паром превараната. И они су му објаснили једну превару на коју поштена особа не може да наседне. Превару су изводили на следећи начин: одабрали би неки мотел или салун релативно близу града. Прво би девојка изашла и почела по паркингу да тражи нешто прилично узнемирено. Привукла би пажњу пристутних и на питање ‘шта тражи’, одговарала би да тражи прстен који је ту негде изгубила. Како није успела да га нађе, јер и није ни испао, она би рекла присутнима да мора да иде да не закасни али моли присутне да ако нађу прстен, да јој донесу у хотел где је одсела (даје и име хотела и своје наводно име) и да ће дати награду од 500 долара за прстен (и при том додаје да прстен уопште не вреди много али јој је веома драга успомена). И одлази… Недуго иза тога излази њен сарадник, као пијан и гле чуда, види нешто на земљи, кад оно- прстен. Наравно ту га салећу присутни да му узму прстен, он га не даје и тврди да је његов јер га је он нашао и онда ту пада натезање да му га откупе. И после неког времена и када цена достигне од 250 до 300 долара, он даје прстен. И одлази. Наравно, тај ко је откупио прстен одлази у хотел и сазнаје да особа коју тражи, није одсела у том хотелу.

Поштење

Зашто поштен човек на то не би насео? Поштен човек би пијаном човеку рекао ко је изгубио прстен, где може да нађе ту особу и да га тамо чека пристојна награда. Таман посла да исто тога има код нас, нема шансе да ће вас неко преварити ако му се укаже прилика, направити будалом, злоупотребити поверење…

Срећко Брадић

Поновљен текст од 24. август 2020