‘Данас је Европа подељена мање због религија, раса и нација, већ пре та подела иде на оне који теже ка Европи која би требала да буде вођена из једног центра, да таква држава буде униформисана у погледу једне јединствене идеологије, и на оне друге, који не желе такву Европу, већ стреме да сачувају традицију и културу европских народа. Јер тако могу најбоље да негују слободу и самосталност’- истиче Франк Лисон, аутор књиге ‘Презирање сопственог- о културолошкој самомржњи у Европи'(Die Verachtung des Eigenen).

Један од многих скупова подршке ЕУ

У културолошком размевању Франка Лисона се појављује и момент актуелности, коју упризовљује стање јавне свести, и моменат наслеђа кроз свест о ономе што је модерну културу довело до садашњег стања. Пошто је самомржња у култури производ културе запада, онда и самомржња и зависи од те културе. Данас је самопоуздање Европе у културу поптуно другачије, односно оно данас у најширем смислу почиње да личи на нешто што је поптуно без традиције и историје. Тако смо добили потребну дистанцу и то као појаву коју можео да објаснимо, односно да је тумачимо. ‘Када се одрекнемо традиције образовања, а из тога следи да губимо самосвест и самопоуздање, које је накад било тако карактеристично за запад, тада је Европа дефинитивно изгубила свој карактер, свој идентитет’, истиче Франк Лисон. Интелектуална вододелница у савременим књижевним, филозофским, културолошким разговорима подразумева окупљање различитих мишљења око два супростављена пола, у концентричним круговима око њих распоређени су контекстуалисти и универзалисти. То разликовање је формулисао Берхалд Валденфелц , немачки филозоф и феноменолог, и он каже да је то главни спор који се одвија у нашем времену, у којем универзалисти представљају у неком смислу наследнике просветитељства, са основном идејом да постоји једна врста универзалости у људском бићу и да постоје универзални услови могућности, да се неке ствари разумеју и потврде, и контекстуалисти или културалисти, који сматрају да сам појам универзалности је плод извесне културолошке претпоставке, да се он конституише у одређеним културама, и да све културе не могу да имају исти референтни појам и систем вредности. Тај спор прожима читаву нашу духовну ситуацију, и Валденфелц говори да је ту реч о спору између глобалног и традиционалног ума, односно да унутар тог хоризонта можемо препознавати различите спорове везане за процес глобализације као један историјски вектор у нашем времену, и за идеологију глобализма која се на том идеолошком вектору пијављује. Франк Лисон је један млађи човек, рођен 1970. године, он припада једној рубној традицији немачког мишљења, по образовању је филозоф, пише различите врсте текстова и књига. Он је веома радикалан у својим поставкама, критичар различитих облика европске стварности, у неком смислу припада том маргиналном току еврпоског мишљења по присуству у медијима, и по обликовању свести која се ту појављује, у неком слислу он реферише на једном месту на Петера Стотердика, веома познати немачки филозоф и есејиста. Лисон припада тој традицији, само радикалнији, јер су Зафрански и Стотердик на неки начин нашли неку врсту аранжмана са медијима главног тока, који су прихваћени. Стотердик јесте субверзиван али до одређене мере али је рад да помогне неким колегама који су баш изопштени. Лисонов раикализам се темељи на културолошкој оптици и на једној врсти култруралистичког схватања света.

Лисонова мисао је каскадног типа, то је једна врста филозофске оптике и културолошког приповедања, дакле са једне стране се настоји да се прецизно одреде појмови о којима се говори са друге стране се пак настоји да се са занимљивошћу и разноврсношћу материјала у доста широком опсегу обухвати што више што потпада под те појмове али и да се одржи и занимљивост у самом излагању. Основна његова идеја је да ништа није било а одређен начин за очекивати када се идеја Логоса кристалисала у Хеленству, и зашто се код развијенијих кинеских и индијских културних облика идеја логоса појавила баш у Грчкој, а онда скоковито стиже до положаја западне Европе у предмодерно или на рубу модерног 15. века, и поредећи са арапском или кинеском културом, западна Европа је била у извесној врсти дефанзиве, а да је онда једним снажним самопоуздањем и једним снажним агоналним аспектом, она себе успела да промовише у хегемона света. Ти чиниоци су везани за реактуелизацију хеленског наслеђа и да је Европа ту саму себе подигла на један други облик. У старог Грчкој појединац мора да се преваспита и да вежба на борилиштима како би задовољио принцип Агона, који је потпуно владао животима старих Грка, али мотиви агоналних људи на западу су нешто другачије природе. Та обнова хеленства је била оно што је дало снаге западном човеку. Код Лисона је појам Европе мало дифузно изложен, у принципу он подразумева западног човека, и у исто време он приступа из перспективе дијагнозе савременог стања. Он је наследник једне доста развијене форме културолошког разумевања стварности која има сјајне представнике још од половине 19. века, у рецимо руском славенофилском мислиоцу Николају Данилевском и његовој књизи ‘Русија и Европа’, где он говори о нужности настајања тзв. руског или словенског културног типа, затим за Лисона има битан аутор у лику Фридриха Ничеа, чија су културолошка разматрања окупљена око појма декаденције имала јако велики одјек, а добила скоро магистрални одјек у великом делу Шпенглера из 1918. године ‘Пропаст запада’. Шпенглер се појавио ако неко ко је јако детаљно разрадио идеју декаденције а коју познаје Ниче, која има јако органицистички моменат, а то значи представу да су културе као живи организми, да имају своје периоде рађања, успона, зрења, врхунац, опадања и пропасти, једноставно пролазе неку врсту природних циллуса. Код Шпенглера је та идеја добро разрађена, по сведочењу познатог социолога Сорокина, Шпенглер је имао у својој библиотеци књигу Данилевског ‘Русија и Европа’, и Лисон би се могао у врстити у тај низ, у тој позадини, где се може додати и енглески историчар Арнолд Толенби и његову књигу ‘Истраживање историје’, која у једном огромном обиму такође говори о разликама култура, цивилизација, њиховим успонима итд. Има још аутора о распаду света али Лисон има једну немилосрдну критику савремене јавне свести, и јаком ригорозном облику.

Франк исон, један од за сигурно највећих аналитичара савременог друштва данас

Франк Лисон указује да књига Томаса Мана ‘Посматрања неполитичког човека’ сведочи о једном уметничком духу који представља последњу фазу високе културе запада. Он је тада био заступник херојског начела постојања и самим тим на неки начин оправдавања Немачког учешћа у првом светском рату. Ман је говорио да је то у ствари рат за културу, тадашња немачка културна сцена је дословно била на линији Виљемовске политике, и говорио је да је то борба за културу а против једног трговинског принципа, рат хероја против трговаца. Ту су англо саксонци били поимани у смислу трговачке нације, чак има и једна пропаганда књига Вернара Зомбарта ‘Трговац и хероји’, која говори о та два принципа. Ман је већ 1923 држао један говор кооји је пропраћен звиждуцима, где је Ман показао спремност да прихвати либерално уређење Вајмарске републике, и прихвати на неки начин демократију у њеном облику каку је донела Вајмарска република. Ман је био велики противник Хитлера и нацизма, он је емигрирао из Немачке 1934. године. Захаљујући Лисоновим делима, постаје видљиво да у Немачкој није баш све униформно, како постоји једна врста немачког искуства, и он често под појмом европско, подразумева немачко. Његова критика европског у ствари подразумева критику немачког, и то је лукаво урађено јер у Немачкој влада принцип коректности и неки аутори су дошли под удар те коректности, као једног идеолошког пројекта који захтева на поштовање одређених окошталих уверења.

Многи сматрају да је Европска унија, односно овако уједињана Европа, одређени идиоктратски пројект елита, где није реч о демократији већ о идеократији, о владавини идеја. То би требало довести у неку везу са владавином технике, која се такође појављује на хоризонту као важан чинилац, јер се јавља потреба да се нађе идеолошки израз за ту техничку доминацију. Сама идеја Европске уније у овом облику политичке коректности је несумљиво репресивна, која подразумева насиље, која подразумева да се под формом антифашистичких организација у ствари промовише једна врста једноумља и диктаторског понашања, а то су чињенице које имају своју евиденцију и подлежу дискусији. Оно што је извесно је да постоји та диктатура идеја, или боље реченео диктатура одређених схватања које морате прихватити уколико хоћете да учествујете у јавном говору. Уколико не прихватите та схватања, бивате искључени из јавног говора, остајете негде на рубовима позорнице. Оно што се битно појављује код таквих пројеката и оно што би ми као друштво које је имало за собом пола века комунизма, могли негде имати у свести, то је чињеница да су таква друштва у принципу непродуктивна. Доминација једне идеје најчешће оставља друштво без идеја, ту се улази у једну структуру мишљења која више није ни на који начин критички осмотрена, али на крају ће то бити пуко понављање одређених флоскула, и то ће све мање и мање задовољавати људе. А онда се смањује опсег истраживања, смањују се други садржаји, тако да се то у неком смислу појављује у проблематичној форми. Та владавина идеја је владавина једног диктата који на неки начин мора да се поштује. Постоји фашистичка употреба термина антифашизам, крајњи облик фашизма је у ствари декларисани антифашизам. Та антифашистичка агенда тражи уклањање критичке дискусије, односно једну врсту једнодимензионалне свести. А то је било карактеристично за фашистички поредак. Када је реч о фашизму ми ту имамо наслеђе левичарске Европе прве половине 20. века, нарочито је код комуниста то било развијено да сви облици неслагања са њиховим идејама буду етикетирани као фашистички. Умберто Еко је пре пар деценија написао једна текст о прафашизму. Постоји левичарско порекло идентификације непријатељских мишљења са фашистичким и ту је увек боље узети диференцирани него тотализујући начин разумевања. Тотализујући начин разумевања жели да целокупну јавност обједини једним појмом или једном идејом, а диференцирани настоји да чак унутар једног појма укаже на различите типове односа који га структурирају. Тада улазите у расправу да ли је или није нешто што се тврди и подлеже се проверљивости, да ли је нека идеологија фашистичка, нацистичка, а и ствари се мењају. Жан Мари Ле Пен је пре 40 година говорио ствари које су изгледале потпуно неприхватљиве а данас видимо да добија 42% гласова на изборима, иако медији нису били њој склони. Што значи да сад ми треба да легнемо на једну сулуду идеју да у Францској има 42% фашиста, тако да се ту мора увести принцип разумности, да се виде критеријуми (употреба насиља, расна нетрпељивост…), јер просто постоје неки проверљиви критеријуми. Све оно друго спада у традиционално мишљење, конзервативно мишљење, либерално мишљење. У наше време влада велики спор између тзв. левих либерала и либерала. Класични либерали, нарочито национални либерали, су под јаком критиком и левих либерала и неких других левичарских учења. Класичан либерализам није уопште близак левом либерализму и ту улазимо у дистикције, улазимо у разлик које могу имати различита значења.

Између фашизма и комунизма нема никакве разлике

Воља за истином је на неки начин била суспендована једном врстом моћи која је била смештена унутар саме стварности и на неки начин се истина ставља у страну под евиденцијом оног што се човеку појављује пред очима, без провере колико је то истинито или колико је то условљено. Лисон тврди да је истину на престолу савременог саморазумевања у оквиру хоризонта европске свести, заменила неистина, и вољу за истином је заменила воља за лажју. Лаж се појављује као доминантни вид мишљења и говора унутар материјалног дискурса, унутар академског дискурса и то су неке радикалне тезе које Лисон заступа. Макс Шелер има термин ‘органска дволичност’ (појам пре првог светског рата) и ту се говори да су људи унутар епохе где се карактерише воља за лаж прионули уз један облик саображавањима налозима те епохе, и он сматра да та органска дволичност постаје једна врста поунутрашење лажи, једна врста свесног пријањања уз саморазумљиве неистине епохе, и да се то сад чак подиже на вредносни пиједестал. Појма истине је потпуно склоњен, сада имамо разраде те мисли о пост истини, животу унутар пост хуманизма. Органска дволичнот постоји тамо где људи искључиво ствари гледају кроз интерес, тај ко је лицемеран не мора ни да лаже. Интерес је поунутрашњио као регулативну ствар и он следећи интересу нема ни осећај да лаже, он је у сувише великој подударности са спољашњим притиском епохе да би имао неки проблем са тиме. Он може имати само проблем према унутра, али тај проблем не може бити ако је понутрашњио, усвојио интерес уместо истине.

Запад је по Лисону крив за два убиства, убијање јевреја и уништавање римске империје која је основала царску државну идеју. Лисон је поборник једне идеје која је антиглобалистичка, дакле везана је за идеју о држави, као неки природни израз народног постојања, на неки начин се одупире конструктивистичком таласу у разумевању саме државе. Оно што је ту битно је његово поимање воље за државом, има нечег што је Шпенглер називао фаустовском вољом западне културе, Лисон то вреднује позитивно. То је та снажна воља за владањем, за снажном борбом, и потврђивањем одакле је Агон, одакле је воља и сви ти принципи који се ту појављују. То све показује дубоку трауму извеснога искуства које Лисон преноси на друге европске земље а закључци су превасходно Немачки. Криза европске свести је очигледан, ми је видимо сада, европа не може да следи своје сопствене интересе већ следи америчке интересе.

Презирање сопственог од Франка Лисона

Велика тема европског мишљења која су у ствари Ничеове идеје, могуће да су идеје и старије али је Ниче ту дао динамизам. Култура је нешто позитивно, она има своје изразе у различитим сегментима друштва (уметничком, научном, привредном, у личном животу људи) и она делује плодотворно. Цивилизација се јавља као негативан апсект културе, где култура губи своју плодотворну снагу, у коме она губи своје позитивно дејство на човека, и где се она кристализује у неком виду очврсле и готово дегенеративне форме, која онда бива сведена само на своје изразе моћи. Лисон дакле закључује да је то оно што је било обележје фашистичког друштва, комунистичког друштва, па и пост демократског друштва. Лисон прилично оштро спаја фашистичко и комунистичко искуство, и ту има видних трагова хладноратовске перспективе. Пост демократска друштва су цивилизацијски плодови, и по Лисоновој тези савремени човек је убио културу која му је предата у наслеђе, и да се поистоветио са цивилизацијом која му намеће пост истину или лаж, вољу за лаж, која му намеће само два критеријума деловања, а то је посао и задовољство, која је у стваралачком смислу непродуктивна, и која у много чему пустоши савремено осећање света. Цивилизација представља дегенератвни процес једног културног кретања. Друштва која се сада налазе на историјској сцени су у фази дегенерације коју карактерише цивилизација као њен облик. Такво мишљење има своје место у европској мисли, али то је један ток који би могли да назовемо маргиналним, а догађаји којима смо сведоци последњих десетак година, као да показују да су увиди настали, умного чему дали продорне резултете самој кризи у којој ми данас живимо и где је идеологија глобализма показала своју мањкавост, где је глобални ум показао репресивност, и у којем ти садржаји се на неки начин појављују у нескладу са нашим сопственим искуством. Појам самомржње је важан појам, али треба разликовати самокритику од самомржње. Самокритика подразумева начин превладавања негативног садржаја искуства унутар неког позитивног или бољег облика. Ту се може увести и појам самопорицања, које може бити објективно и субјективно, оно почива као одговор на изазове ситуације које онда човек унутар себе усваја. Самопорицање не мора бити потпуно поништавање, може бити сегментарног типа, може се један идентитет оспоравати у једном слоју, не мора у свим слојевима. Самокритика је позитивна ствар, то је виши ниво саморефлексије о себи самом, самопорицање је негативан процес, који подразумева различите степене и јачине, самомржњу чине јак афекат и јак интензитет који у суштини спречава рефлексији да се пробије до корена пнпга што ствара неурозу из које је израсла самомржња. Паралале тога има од хеленског света до савременог света.

Својевремено је Алберт Ками рекао ‘буним се, дакле постојим’ дакле ипак остаје интелектуална битка да се води у свету која се води у часу када светлост све више затамњује и човекова сенка се оцртава у сутону хуманизма. Многе људе мучи шта се може учинити и то је важно питање, дијагнозу смо успоставили, и она је неопходна претпоставка за било какво делање. Можда је одговор песимистички али се у овом тренутку не може учинити ништа, механизми контроле су снажно развијени. Човек треба да се уклони из вреве и шума јавног тока, да шета шумским стазама, да се издвоји и не слуша медије. Али треба испуњавати импулс унутрашњег диктата да се са нечим не слажемо, и то је последња интелектуална улога коју можемо да остваримо. Некада је интелектуалац био на великој цени али је у међувремену замењен пропагандистом. Треба прихватити безначајност сопствене мисли, интелектуалац треба да се бори без обзира на ефект, јер он се не бори ради ефекта већ јер се бори јер је интелектуалац. Сартр је тако и дао виђење интелектуалца, онај који учествује за разлику од техничара знања. Техничар знања је неко ко пише књиге али не учествује у дискусу. Одустати је лакше него остати…