‘Планета Земља пролази кроз период снажних техничко научних промена услед којих настају феномени еколошке неравнотеже, што на дужи рок угрожавају, ако се на нађе решење, наставак живота на њеној површини. Паралелно са тим поремећајима, људски модуси живота, индивидаулни и колективни, еволуирају у смеру постепеног пропадања, сродничке везе теже да се сведу на минумум, живот домаћинства се квари под утицајем мас медија, брачни и породични живот често буде окоштао услед неке врсте стандардизације понашања, суседски односи се углавном своде на свој најсиромашнији израз. На тај начин у некој врсти опште покрета имплозије и назадне инфантилизације компромитован однос субјективности са њеном спољашњошћу; било она друштвена, животињска, биљна, космичка. Другост тежи да постане потпуно плошна’.

Феликс Гатари

Ово је уводни пасус у есеју Фелкиса Гатарија ‘Три екологије’, француски филозоф и психоаналитичар, политички активиста, есеј објављен 1989. године. Ова књига је значајна због екозофије, чији је Гатари и творац. Он је поставио ново виђење несвесног. Несвесно није нешто изнутра, несвесно је нешто што се производи и за то је констиктутивно и наш однос према свету, наша субјективна историја, наша породична историја. Три екологије су вепма важне јер оне као да најављују време које долази. Једна од тих екологија је и ментална екологија, Гатарију је стало да пребаци тежиште са екологије на екозофију, где имамо склоп екологије и филозофије и он жели да се то прошири изван граница где стоји екологија. Њега занима три еколошка регистра- окружење и природа, друштвена екологија и та ментална или лична екологија. Оно што је за њега битно је да се те три екологије сво време прожимају, оне су у једном новом склопу и није их могуће раздвојити. Осим тога те три екологије су полазни став за један низ нових екологија, који ће доћи са новим екологијама, са променама које настају у свету. Тако да Гатари ту наставља да развија један нови систем, са тим што ће екозофија можда бити нека будућа филозофија и неко будуће промишљање места човека у свету. Свет се радикално мења, ми имамо један мултиполарни свет, класичан свет са антагонизмима исток запад се променио, радничка класа и буржоазија, и нова филозофија би могла да замени то класично поимање света. Екологија је важна јер она превазилази традиционалне дуалистичке опозиције и премешта се са линије која је критико антагоностичка, на линију промисли како ми можемо да повезујемо ствари, а не да их стално доводимо у сукобе и опредељујмо се за једну или другу страну. Услов је да се изведе особена културна револција која ће преусмерити циљеве производње материјалних и нематеријалних добара. Важно је да се схвати да ми живимо у субјекту релација и тачки пресека разних екологија, и треба наћи нови однос према телу, мишљењу, околини. То је у ствари тај производ субјеката, и ту нема неког фиксног субјекта, већ све време ми имамо производњу субјеката. Ментална екологију у том смислу је нешто да ви врло јасно видите које су везе које вас стварају, да нисте затворени у једној кутији, да ваше несвесно није нешто унутрашње, него је то управо то прожимање са светом и да је човек у ствари једно чвориште у тој мрежи света.

Извод из књиге Три Екологије Феликса Гатарија, пророчки даје опис стања у којем данас живимо

Гатари у друштвеној екологији врло добро препознаје отуђност и оно што ми сада зовемо неолиберални поредак, управљање човековим животом споља, и управљање на начин да вишак његовог слободног времена уклопљен у игре моћи, при чему он посебно наводи мас медије. Посебно ТВ ствара једног пасивног посматрача анестезиран у односу на своју околину, и врло отворен за стварање клишеа у мишљењу и животу. Зато је врло важно имати отвореност ка нечем другом, непрестано испитивање и истраживање, јер вас спољне силе моћи сво време своде на послушно мало биће из стада, које ту треба да буде пресрећно. Важан је нови окрет сваког од нас према околини, и то не само природи, већ и друштво. Структурализам и потом и постмодернизам навикли су нас на виђење света који исисава смисленост из људских интервенција, али нас упозорава да није могуће смисао наћи правећи корак уназад, упућује нас на опасности које су управо део данашњег света. Окретање ка традиционализму, прошлости, прошлим односима у друштву, уместо смишљања и осмишљавања нечег новог, што је нека врста нове солидарности. Оног тренутка када нема солидарности, отварају се врата за неке нове фашизме (мада и сам фашизам подразумева братску солидарнст и подршку). Гатари се бавио питањем микрофашизама, и читавог низа тох нових отровних затварања. Зато је екологија битна јер могуће је препознати када долази до опасних отровних затварања. Анализом фашизма се закључује да је то једно од најмоћнијих економских и индустријских затварања икада у западној цивилизацији, једно отровно затварање, где се у неким деловима стање ствари и стање духа савршено пркелапа. А шта је демократија? То је када сво време имате неку нестабилну ситуацију, где расправљамо, разговарамо, договарамо, већамо а не би ли нашли решење а чим имамо да се идеално преклопи стање ствари и стаање духа, ви сте у фашизму. И проблем је у томе што се свугде око нас налазе ти микрофашизми, који у једном тренутку почну да резонирају и добијете велики државни фашизам.

Три екологије су добиле снажана одјек и тумачења широм света

Природне равнотеже ће све више зависити од људских интервенција и то је начин на који ми престајемо да мислимо, јер мислимо да ће се природа сама обновити, али она са својим врстама бива уништавана. Оно што ми зовемо капитализам је у основи капитализам природних извора, дакле сви ратови који су вођени у новије доба, су ратови природних извора. Чак и раније, племенски сукоб око отимања жена, је исто рат око природних извора, јер су жене сматране природним изворима и богатством. Свет је схваћен као бескрајни природни извор, где се човек у свом антропоцентричном убеђењу постави као абсолут, узме шта треба, баци шта му не треба, једном речју понашање као да он није део те природе. Тако да ако хоћемо да мислимо на нов начин, ми морамо изаћи из тог мишљења о Земљи, природи, као о неком бесконачном извору. Ми се налазимо у једном свемирском броду чију структуру изједамо и уништавамо, и тај брод ће се једног тренутка распасти и човечанство ће нестати. Важна ствар је да човек није одувек постојао и не мора ни да постоји у будућности. Ово човеково понашање сада је сечење гране на којој седи. Капитализам извора би моао да пређе у капитализам стварања, јер стваралаштво је изузетно важно. Зато је естетски момент у Гатаријевој екозофији исто веома важан. Ми смо бића чулности и естетика треба да њом управља, јер је наша ароганција неоснована и заснива се на ограничености и незнању. Сва техника коју ми имамо јесте наш однос са светом јесте да би открили то што не можемо да видимо, да досегнемо недостижно. Технологија је у исто време оруђе и алат, и оружје а то зависи ко је узме. У постојећим границама неолиберализма, ако имате само послушнике, ви нигде нећете напредовати. Свету требају људи који размишљају, који схватају да су на истом броду. То је оно што је еколошка свест и зато је она глобална. А то је оно што нову екологију, односно екозофију, треба да успостави. Нека мудрост, неко знање којим би се кретали кроз тај нови врли свет. Ми се крећемо сада тако што стварамо нове технологије, напредујемо у том малом делу стварности. Онај са над интелигенцијом, неће да служи систему, а то је део нових односа са светом, технологијом, природом па и самим собом.

Човек је само чвориште у општем постојању

Индивидуе морају постати солидарне и у исти мах све различитије, ако не будемо имали ту разлику, не будемо прихватали ту разлику, не будемо правили потпуно нове склопове, другачија повезивања, и не будемо дугорочно размишљали, нама су дани одбројани. Људска бића су једнина бића на планети која имају категорију будућности. Екозофија подразумева повезаности природе, наше душе и нашег окружења. Гатари је наставио размишљања Грегорија Бејтсона, антрополога и аутора књиге ‘Екологија ума’, где се Бејтсон у својим есејима оградио од класичних појмова као што су субстанца, моћ, сила, утицај и почео да уводи нове појмове као што су информације, комплексност, неизвесност, међуповезаност а све то нас уводи у један нови свет. Ако човек себе не уништи у једном бљеску атомске бомбе, онда ће он то урадити лаганим тровањем природе. Време је да екологију престанемо да видимо као слику мале групе људи заљубљене у природу или еколошких стручњака. У новом виђењу не постоји подела на природу и друштво, било која друштвена констукција коју ми правимо није нешто изван природе. Постојећи еко капитализам или Грин Бизнис не ради ништа друго него вешто управља изворма, а у суштини их не занима тај нови однос са природом. Нови однос подразумева да ми схватимо да смо само једно чвориште у мрежи живота, и да немамо уопште неко посебно повлашћено место. Нова еколошка мисао би морала да врати поверење у свет. Ми треба да одбацимо антрооцентрични пирамидални приступ где је човек на врху те пирамиде, а све оно испод њега је оно што користи и немилосрдно потчињава. Ми сада имамо једну потпуно нездраву ситуацију да мали број људи држи сав капитал и моћ у рукама а то никада није постојало а у том свету се добија неколико милијарди људи који више нису у функцији капитализма. И зато се упорно гура мисао да је планета пренасељена а што она није. И такође нема мањка извора, природних извора има за све.