Слава је симбол заједништва и идентитета, идентитет Српског народа има истинску важност током целе историје, данас и убудуће. Готово свака породица има свог свеца заштитника кога кућа слави. У српском обичајном календару крај године преставља период густо исписаних црвених слова којима се обележавају велики празници. Део тих празника представљају и крсне славе, кјих током октобра, новембра и децембра има на претек. Као да најављују заслужени зимски одмор и повлачење у топлину породичног дома. Ово је прилика да се окупе комшије, рођаци, пријатељи, обнављајући и потврдђујући значај заједничког живота и узајамности. Са друге стране они дају свечани тон у ишчекивању једног од највећих хришћанских празника Божића, који као круна означава крај једног годишњег циклуса. Регистар културног нематеријалног наслеђа Унеска од 2014. године богатији је за Српску породичну славу и то је прво културно добро из Србије уписано на ту листу.

Колач, жито, свећа, вино… је оно што је обавезно на слави, све друго је више мање…

О крсном имену или слави, писали су многи етнолози и историчари, и старији, и савремени. Први покушавајући да нађу одговор на порекло овог обичаја, а други бележећи занимљив преображај традиционалног начина његовог прослављања. Једна од главних одлика српског православља јесте крсна слава, пре примања хришћанства Срби су били Родоверни народ, поред врховног Бога Перуна, кога су сви поштовали, сваки дом је имао и своје домаће божанство. По природи осећајни, везани за домаће обичаје и навике, у сусрету са Хришћанством, Срби су се најтеже одрицали тих домаћих божанстава. Мудри и практични Немањин син, Свети Сава, Родоверне идоле и божанства заменио је светитељима цркве Христове, који постадоше заштитници, помоћници Српских домова, цркава и манастира, породица и племена, села и градова, па и читавих покрајина и области. Тако је настала крсна слава.Црква је имајући у виду практичн разлоге саветовала и препоручивала породицама које светитеље да узимају за своју крсну славу. Бирају се велики светитељи који се празнују у јесен, зиму и пролеће, када је мање радова у њиви, пошто су Срби били народ који се бавио земљорадњом и сточарством. Поједине породице пак бирале су дан када ће се крстити, светитеља који се тог дана слави, узимале за крсну славу.

Славски колач урађен од жита које су у древно доба кориштени а које даје тамнију боју

Значај славе и слављење крсне славе остала је једина непрекинута традиција код Срба од времена покрштавања до данас. Много штошта је промењено у народном животу и обичајима, али се слава сачувала као највећа светиња нашег народа. Срби су славили славу у најславнијим данима своје историје али исто тако и у вековима робовања под другима. Слава је слављена у рату и миру, у изгнанству, радости и жалости, у беди и сиромаштву исто као и у богатству и изобиљу. Наши војници су у јеку највећих битака у рову ломили војнички хлеб таин, певали тропар своје славе, палили комадић воштанице коју су од куће понели, молили се Богу за помоћ и срећније дане. И после другог светског рата Срби се нису одрицали своје славе и слободно се може рећи да се крсна слава сачувала у православној традицији нашег народа.

Скромна посна славска трпеза, у десном доњем углу је запечен пасуљ, омиљено јело код Срба

Многи истраживачи народних обичаја сматрају да је данашња слава сећање на покојне претке кућне заштитнике. Када једна породица, један дом, почиње да слави крсну славу? Слава се преносила и настављала са колена на колено са оца на сина, тако да се данас лако може закључити које су породице са истим презименима од једног претка само по томе коју славу славе. А како се прима крсна слава од оца? Обичај каже- прве године када син заснује самостално домаћинство он долази код оца на славу. Када се колач исече, отац из своје десне руке предаје сину једну четвртину исеченог колача, пољубе се, једно другом честитају славу, и отац пожели свом сину да са својом женом и децом, будућим унуцима и потомцима, дуго у здрављу и добром расположењу славе славу. Син носи део колача кући, подели га са својом породицом, а већ наредне године, почиње редовно да слави своју крсну славу.

Пламен свеће симболизује живот

Многи истраживачи у славским ритуалима као што је паљење свеће, припремање колача и жита, преливање вином, виде елементе култа мртвих. Други сматрају да се сви трагови паганизма односе на култ плодности, а не на култ предака. Садржај свих здравица и молитви јесте обезбеђење плодности.

Крст је један уобичајен украс на славском колачу, остали украси су разни, могу бити духовне а могу бити и у вези са природом

Домаћин и укућани се припремају за славу тако што на неколико дана пред славу у дому где се слави, почињу припреме како би се слава што свечаније и достојније дочекала. Кућа се распреми, чисти и сређује. Укућанима, деци нарочито, купује се нешто ново од одела да се понове на дан славе. У дому влада свечана атмосфера, ведро расположење и радост у ишчекивању славе. Припремају се намирнице, дочекује свештеник. Сваки дом, непосредно пред славу посећује свештеник, који свети водицу у дому који прославља славу. За освештење водице треба припремити чинију са водом, букет босиљка, и мању свећу. Уз то се може припремити кадионица, тамљан и списак укућана. Водица се ставља на сто у соби где се налази славска икона, која би по правилу требала да виси на источној страни зида. Најбоље је да овом обреду присуствују сви укућани па зато свештеник најављује свој долазак неколико дана раније.

Риба и салата од морских плодова, посна слава

У неким нашим крајевима гости се на посебан начин позивају на славу. Домаћин или неко од млађих, оде у кућу онога кога жели позвати, негде се уочи славе у кући које се позивају, шаље лепиња или мањи хлеб. Негде се опет каже “на славу се не зове”. Исправно је и једно и друго али добро је да неколико дана пред славу подсетити своје пријатеље и званице и у знак пажње и поштовања позвати их на славу. Домаћин госте дочекује пред кућом и на прагу свог дома, најсвечаније обучен и свечарски расположен, он госте дочекује речима “добро дошли” а гости честитају славу речима “срећна слава домаћине, теби, твом дому и твојим укућанима, много година у здрављу и весељу”. За салву је најважније спремити следеће- славски колач, кувано жито, црно вино, и свећу. Једно важно питање је да ли на славу може да дође неко ко је друге вере, рецимо муслиман. Може али не на сам чин сечења колача. Сам хлеб и вино представљају кућно причешће, који се љуби и у једном тренутку се каже “Христ међу нама”. Ако би муслиман томе присуствовао, то би значило скрављење његове вере, они би се преверили. Али на гозби је било некада и обавезно присутво комшија и пријатеља друге вере а чиме се према њима показује посебно поштовање.

Кромпир салата

На један дан испред славе, домаћица меси славски колач, састављен од чистог пшеничног брашна, тесто се замеси са водом, и може се додати мало Богојављанске или било које освештане водице. Колач се украшава разним украсима од теста и симболише Христа који је хлеб живота а вино којим се прелива симболише крв која је потекла из Христових рана. После сечења, домаћин и укућани узимају и једу по део колача, а остатак се поставља на трпезу.

Вино симболизује Христову крв проливену за спасење човечанства

За славу се купује већа свећа по могућству од правог воска, ставља се у свећњак и посебно украшава. Пали се на дан славе непосредно пред сечење колача. Домаћин се прекрсти, помене у молитви Бога и име своје крсне славе, и целива је. Свећа гори целог дана на дан славе а кад изгори на неколико сантиметара до свећњака гаси се на следећи начин- домаћин се прекрсти, узме чашу са вином, из ње узме једну кашичизи и излије је на фитиљ свеће која гори. Вино полако угаси свећу. Потом се свећа и свећњак стављају пред икону, или на неко друго свечано место у кући, и ту стоји до следеће године, и пали се прилиом заједничких кућних молитви. А у очи славе домаћица припрема славско жито. Приликом сечења славског колача у жито се у средину ставља мала свећица која гори док траје обред сечења славског колача. По завршетку обреда жито се прелива црвеним вином, свећица се гаси и вади из жита, а на њено место мож се ставити неки цвет. Занимљиво је да је сам чин сечења славског колача написан тек у другој половини 19. века од стране митрополита Београдског Михајла Јовановића (а и до тад се славило). Од тада се уводи да се колач носи у цркву да се сече али начелно је правило да се колач сече у кући.

Љубав и топлина најближњих је битна у прослави славе

У неким крајевима се сече колач уочи славе, увече. У Поморављу постоји правило два колача, један се носи и сече у цркви а други се сече на дан славе у подне а то је везано за те старе култове, у подне је сунце најјаче и да би година била берићетна. И тај хлеб се ломи, не сече. Важна је такође и улога славског жита, она није за свеца па неки не праве жито ако славе живог свеца (јер њему жито не треба), то жито је за наше претке. Јер ми смо славу наследили и жито је зато за њих, који су тим житом ту међу нама.

Ваздухопловци 6. ваздухопловног пука славе Светог Илију, тридесете године прошлог века

У нашем народу сачуван је још један обичај а то је дворење славе. Наиме домаћин на дан славе, обучен у свечано одело, гологлав ведар и расположен, дочекује госте и цео дан не седа док свећа гори. Не седа из поштовању према светитељу кога тога дана слави и који је главни гост у његовој кући, и он стоји пред њим као у цркви на молитви. Уколико је домаћин у старијим годинама и физички није у стању да рестоји цео дан, по њговом допуштењу, славу двори неко од млађих мушкараца, син или унук. Он уједно брине о послужењу и распореду гостију, и о свему што је битно да се гости осећају пријатно и расположено. Домаћин на исти начин испраћа госте са жељом да се догодине опет састану у још бољем расположењу и здрављу. Кад се у кући слави слава, то је у том тренутку свето место и свето време. Постоји правило слављења више дена, до три, у неким крајевима то зову дождевица, док се не поједе храна спремљена за то.

Древно издање прославе славе где је све послужено у земљаним посудама, даје неку ноту древне лепоте

Нарочиту улогу у стварању српске славе имао је први српски архијепископ Сава Немњић. Сам ритуал крсне славе је истовремено и црквени и народни. У нашем народу и традицији познате су и занатлијске славе. Поједини еснафи, занатска удружења, предузећа заједнице, друштва лекара и разна друга удружења, имају своју славу. Они за свога покровитеља и заштитника узимају неког светитеља који је прикладан тој делатности или занимању. Лекари оично узимају Свете Враче, столари Светог и Праведног Јосипа јер је био столар, трговачка счава су Света Тројица, виноградари обележавају Светог Трифуна, ваздухопловци Светог Илију. Свети Сава Свети Сава школска слава, обележава се од 1840. године када је то предложио Атанасије Николић, ректор лицеја у Крагујевцу. У одлуци тадашњег Попечитељства Просвештенија, представици државне и црквене власти, прописали су да се Свети Сава проглашава за заштитника свих наших школа, и да се најсвечаније обележава.

И свећа остаје да гори и кад последњи гости оду

На жалост данас постоји доста лоших одступања од слављења славе, па данас славу претварају у журке, весеља, славе у кафанама уместо у својој кући. Слављење славе у кафани је потпуно супротно од духа славе. А то је ништа друго него срозавање светог дана и светог места. Та пракса искривљеног слављења славе није нова, рецимо познато је да је митроолит Петар Цетињски проклињао Црногорце и брђање који су одлазили код људи на славе читавих седам дана. Јер се знало да је свако добро дошао на славу, ником нисте могли да кажете да не дође, и они су смишљено одлазили код људи који славе знајући за праила гостопримства и дословно им потрошили сву храну и дешавало се да су после слава гладовали. Начелно правило је да се слава слави у ужем кругу породице и на скроман начин. Слава је вазана за дом и кућни праг и преноси се по кућној линији, мада и жене могу да је наследе. То значи да ако неко оде да живи код женине куће, тамо се слави женина слава јер је то слава те куће. Слава се ретко мењала али се понекад додавала нова, рецимо ако је на дан неког свеца неко могао да настрада али се неким чудом спасио. Слава се мењала у прошлости али више да би се затро траг, јер су се породице препознавали по слави, и да би избегли освету, људи су бежали у друге крајеве и мењали славу.