Центар за социјални рад и судови имају све више посла у поступцима за доделу старатељства над децом после развода родитеља. Ову осетљиву тему укључује правнике, психологе, судије и родитеље који не ретко воде праву битку над старатељство над дететом, користећи се разним средствима, не ретко и незаконитим, да дођу до родитељског права. Та борба често није у интересу детета, случајеви се компликују трају дуже него што би требало а дете трпи велику емоционалну штету у ситуацији коју не разуме. Судски поступци за добијање старатељства над дететом могу трајати и до пет година, мада често трају и дуже а у највећем броју деца припадну мајци. Званична статисика показује да 85% деце наставља да живи са мајкама, 11% са очевима а преостала деца иду код рођака или у дом. Зато је све више удружења очева који сматрају да су им ускраћена родитељска права али и студија као што је ‘Модел новог очинства у Србији’ социолога Драгана Станојевића, који указују да долази до промене како мушкарци доживљавају улогу оца, начин како се понашају према деци и супрузи и како усклађују различите сфере живота. Сарадња између разведених родитеља почиње да се претвара у конкуренцију.

Отац!!!

Ово је све последица болести у коју је српска друштвена заједница запала, дугогодишњег свесног разарања државног апарата од стране глобалистичких центара, јер је то алат окупације и алат освајања других, али и неспремности друштва да се окрене око себе и види какве проблеме има и како и хоће ли те проблеме да решимо или да наставимо да их гурамо под тепих. Овај проблем има много веће димензије него што се претпоставља, свесно се гура у сенку да би доживео своју метастазу и коначно наплатио свој данак код нашег друштва. Нису само социјалне службе узрок томе (где узгред речено раде 100% жене и готово све неудате а доносе кључне одлуке за породице) већ и суд који те одлуке прихвата. Суд је под притиском од социјалних служби а социјалне службе имају јаке залеђину у страним организацијама који и финансирају њихов рад (седиште главне организације која се бави породицом је у београду, одмах преко пута канцеларије за сарадњу са НАТО… случајност?).

Отац!!!

Проблем са којим се Српско друштво суочава има три ставке. Права ставка је да су разводи претворени у индустрију. У тој индустрији зарађују највише адвокати, потом зарађују саветници у том процесу, неважно јел су из центра за социјални рад или они при судству, а има пуно наговештаја да ту зарађују и судије. Друга ставка која на све то утиче је једна међународна политика је да се деца по аутоматизму додељују мајкама, чиме су очеви стављени у крајње неравноправан поступак. И трећа ставка која утиче су невладине организације, које се у 99% случајева финансирају из иностранства, и оне служе да се дисциплинују сви они који искачу из препоручене матрице и шеме. Незванична истраживања су покаказала да центар за социјални рад даје препоруку суду а суд даље одлучује. Центри за социјални рад су у протеклих 15 година у 99% случајева дали препоруку да се дете додели мајци, од тих 99% случајева, суд је усвојио 96% случајева, а у преосталих 4% случајева је донео одлуку да се дете да на старатељство оцу. Тих 4% није храброст и поштење суда него чиста случајност да се мајка одрекла од свога права, да је мајка отишла на лечење или болести зависности и сличних, или ретко да је умрла. Своди се на то да су сви укључени у одлучивања о детету без трунке етике, без стручности, без свега онога што треба да краси такво занимање и такав посао а који се односи на осетљиво питање односа родитеља и детета. Ту огромна одговорност лежи на држави јер је она та која доноси законе, и судије по њима доносе одлуке. Суђења се одуговлаче а отац у највећем броју случајева своје дете не виђа за то време. Посебна ставка је утврђивање очинства, јер је из истраживања од пре десет година утврђено да бар трећина деце у Србије није од венчаног мужа већ неког са стране, и дешава се да мајка не дође на договорен термин ради испитивања ДНК и за то не сноси никакве последице и то је све по закону.

Отац!!!

Постоји нека устаљена традиција у Србији да каква год да је мајка (!!), да дете иде њој. То је само један од алата којим се разара Србија, и ако су узме у обзир колико је деце данас дато мајкама, долази се до закључка да је отац у потпуности искључен у свом учешћу у васпитању детета. Отац нема никаква права, само обавезе, а једна од њих је алиментација. Једно од права је да буде очинска фигура свом детету. У великом броју случајева, оцу са дозвољава да види дете неколико сати у току недеље, а остатак времена припада мајци и она одлучује која мушка фигура ће бити у близини детета тог оца. Има случајева да мајка узме за мужа мушкарца са криминалним досијеом, који постаје замена за оца, који је у начелу узоран човек. Уз проблем аутоматског додељивања детета мајци, иде и проблем лажног пријављивања за породично насиље. Просечно годишње има око 18.000 пријава за породично насиље, од тога 10% заврши подизањем оптужнице а од тих 10%, 10% заврши са пресудом. Практично 1% од тих 18.000 се завршава са стварном судском осудом. То значи да је једна огромна палета негативног понашања мајки подстицана од стране горе поменуте индустрије развода, како би на тај начин она осигурала своју позицију, нарочито у случају ако се и поред детета расправља и о имовини и о висини алиментације. Ту треба додати велики број мајки које имају разне друштвене проблеме (болести зависности, промискуитет, нерадници…), су од стране адвоката саветоване да пријављују, макар и лажно, породично насиље, како би унапред обезбедило и осигурало своју позицију у будућем суђењу. У свету се за лажно пријављивање иде у затвор и губи се право старатељства. Али у Србији, с обзиром да се то не кажњава, и то обилато користе мајке, и у пракси све више и више разара породицу.

Отац!!!

Оно што се стално потенцира је број убијених жена у породичном насиљу. У прошлој години је убијено 27 жена у породичном насиљу, при том се не анализира шта је довело до тога, јер ту се исто примењује аутоматизам да је мушкарац крив а жена анђео и невинашце (наравно, нико нормалан не одобрава убиство). У исто време се ћути колико је мушкараца извршило самоубиство због отуђења које мајка ствара у току поступка за старатељство. Ставка која се исто гура под тепих је колико је деце убијено од самох мајки, абортус није укључен, и оне су надмоћно водеће у томе. Али о томе се ћути, гласила не помињу то и кад се помене увек се нађе неко оправдање за њу. О томе постоји уредна полицијска архива и статистика која је и била објављена пре неку годину. У целој ситуацији је присутан и момент ега, мачо момента, да се жели да се покаже да је неко најбитнији и надмоћни родитељ. Наравно и ту се мајка поставља као једини и могући родитељ а то иде у толику дубину да се по мрежама шире разне омаловажавајуће ставке за мушкарце којим се покушава створити убеђење да је то нижа врста. У том случају дете је просто отето, препуштено само једном родитељу, дакле мајци, и за то нема казне. Неко вам украде кола, и он бива кажњен а за отимање детета нема казне. А то све подржава груба сила закона, суда, полиција и она стоју на путу измељу оца и детета. Некада су то били Јаничари, који су били отети од родитеља и васпитано по другим правилима и касније се вратило назад разарајући исто друштво из којег је потекло.

Отац!!!

Мали је број случајева где се старатељство поверева оба родитеља а статистика у свету је доста другачија. Ствар је проста- јел желите да решите друштвени проблем или тај проблем користите да постигнете нешто друго. У Хрватској је ситуација 60-40 у корист мајки, Словенија 55-45 у корист мајки, док су у Великој Британији и земљама Комонвелта одлучено да старатељство над дететом имају оба родитеа (а тако је у Данској одавно). У тим земљама се само у изузетним случајевима дете додељује једном од родитеља. У Србији мајка у само почетку зна да ће да добије дете и она има веома низак праг толеранције, може да пријави мужа за психичко насиље, након тога муж добије забрану од 30 дана приласка својој кући, и тако целокупни хаос почиње. Тако да се у наставку дешава да мајка остаје да живи у некретнини која се води на мужа, често и плаћа кредит за исту, и истовремено плаћа алиментацију.

Посебан проблем који се јавља је отуђење деце, а то је тема за посебну анализу. Отуђење су у начелу врши од стране мајке против оца, постаје све страшнији и страшнији проблем. У земљама Комонвелта 90% отуђења врше мајке. То производи сужење свести а то је касније особа подобна свим спољним утицајима. Мозак у поступку развоја ствара неуронске мреже а која може бити исправна или неисправна. У одређеним околностима одрастања, тешко да може доћи до исправног развоја мозга и свести. Као одрасла особа, спремна је на разне компромисе који би њега довело у осећај безбедности. То ствара друштвене послушнике који слуша надређене и имају страх од супростављања и увке иду линијом мањег отпора. Лос Анђелес Тајмс је истаживао проблем масовних пуцања у САД, и њихова истраживања као и истраживања која су спровела два универзитета у САД, да огромна већина масовних убица, долази управо из дела деце која су у детињству претрпале трауму отуђења. Особе које изврше самоубиство или прихвате кориштење психоактивних супстанци, такође потичу од те деце. Тренутно у Србији је преко 300.000 деце у фази отуђења од очева. То је будућност Србије? Има сијасет документације и књига на тему отуђење, има разних фаза отуђења, а једна је да дете новог мужа своје мајке зове тата, док свог оца (који плаћа алиментацију па и живе у његовом дому) зове по имену или уопште не разговара са њим. Истраживања показују да савремени мушкарац у Србији, сада као и некад, свој идентитет жели да оствари и кроз очинство, док су добра кола, одећа, посао у другом плану. Равоправност полова не постоји, а она би требала да укључи и заједничку бригу о деци. Ово сада су наметнуте фрустрације да би се лакше управљало друштвом и породицом. У судству на пример има 1942 жене судија и 836 мушкараца судија. И ко је ту обесправљен?

Тренутно се нико у Србији не бави озбиљно овим питањем, а поготово не разне странке, и организације којима је главна тема дневнополитичка сцена, који решења траже негде са стране и у другима, а исто је и са друштвено ангажованим појединцима. У међувремену је пао број мушкараца који жели да склопи брак а скочио је проценат развода бракова. Додуше није као у Русији, где је стопа развода 78% али се миц по миц приближава. Мушкарци жељни породичног дома, топлине и животне хармоније, доводе жене из Албаније, Белорусије, Русије, Украине и старају готово у свим познатим случајевима успешне бракове.