“Шта да радим са оним што истовремено мисли да је Јованка Орлеанка и Наполеон Бонапарта?”, питао се својевремено Френклин Рузвелт, председник САД а говорио је о Шарлу де Голу. Причати о Де Голу данас је и архаинчно и врло савремено. Он је био човек испред свог времена, што је код многих уплетених у политику веома ретко. У Француској посотји величање деголизма мада је сам Де Гол говорио да не постоји деголизам, да је он само политичар. Али његови ставови су данас приметни у неким десним политичким струјама који се управо позивају на ставове Де Гола. Данашњи председник Француске Макрон, настоји да копира тај лик деголовске Француске и да буду значајна и јака фигура у међународним односима. У дипломатији Француске се отворено говори о две присутне струје, једни су атлантисти и они који су деголовци и митерановци. Де Гол и Митеран су биле особе који су се сукобљавали на политичкој сцени али је значајно да кад је Митеран дошао на власт, он је само наставио деголистичку традицију у вођењу државе, иако је био противник Де Гола, тврдио за њега да је националиста и да иде у погрешном правцу. А у ствари је само наставио тамо где је Де Гол стао и та двојица су последњи велики председници Француске. Након одласка и смрти Митерана, Француска је постала зависна од капитала и све више и више од САД.

Пуковник Шарл де Гол, испред своје тенковске јединице, Француска 1940.

Прича о генералу Де Голу еј занимљива, он је у младости маштао да ће бити велики војсковођа, нешто попут Наполеона, али никада то није био, нису биле околности такве, али је постао један јединствени политичар, са визијом будућности своје земље. У току другог светског рата Де Гол је био део једног пониженог народа, који је као и ми, врло брзо изгубио рат против Немачке, и онда је Де Гол себе у свом националном духу уздизао па и претеривао, чисто да би спасио образ Француске. Имао је жучне распрае и са Рузвелтом и са Черчилом, а он је тиме желео да их подсети да је то још увек једна велика држава, са сјајном историјом, традицијом, да је велика сила. Де Гол је био учесник Верденске битке где је био рањен по трећи пут. Његова једница је остала у некој великој рупи од гранате, опкољена. Тада се сматрало да француски официр никада не сме да се преда, то је била догма. Де гол је био неустрашив и храбар, али није био догмата, био је интелигетан. Схватио је да су у безизлазном положају и одлучио је ад преда јединицу. Из немачког заробљеништва је покушавао да побегне али без успеха. После рата више није имао ауротитет као официри који су прошли у јединици читав рат. Петен је ипак према њему гајио симпатије, видео је да је Де Гол паметан, официр који разуме тактику, и уживао је заштиту. Али неприлике су му донеле његове критике француске војске, сматрао је да има застарелу концепцију. Био је против рововског рата, залагао се за комбинацију тенкова и авијације. Имао је и књигу на тему ратовања где со комбинује авијација и оклопне јединице и та књига је и дан данас спорна, јер је наводно објављена у Немачкој и да је уместо његовог војног врха, то усвојио Немачки војни врх. Наравно да су немачки официри то одбацивали, тврдећи да су за ту тактику знали и пре Де Гола, али и даље остаје спорно да ли је на основу Де Голових замисли створен Немачки Блицкриг (муњевити рат). Све у свему, између два светска рата Де Гол је био маргинализован у Француској, прво због тактике, друго јер је као млади официр већ 1920. био убеђен да је други светски рат неминовност, да ће до њега доћи и да ће Немачка бити главни противник Француске, а као и код нас, у Француској се профилисала једна политичка елита, и један део ње који је само тражио мир са Немачком, нису размишљали о рату, што је Де Гол сматрао погрешним. Када је Хитлер доша на власт, Де гол је схватио да је рат неминован и да ће то бити највећи противник кога ће Французи икада имати. Та његова схватања су само потпомогла да буде маргинализован са свих страна.

Генерал Шарл де Гол

Своју храброст и знање је показао већ на самом почетку рата са Немачком, где је зајваљујући застарелој тактици француске војске, Француска брзо пала. Рат је почео 1939. године али је Немачки напад уследио у пролеће 1940. године, Немци су једноставно заобишли Мажино линију, и продрли у Француску. Де Голова једницица је успела да направи продор у Немачки простор, његова комбинована тактика тенковима је дала резултат. Тако је добио чин генерала и добио је место подсекретара у влади. Он је био посредник између Черчила и француске владе, и сво време је говорио ад не смеју да се предају Немцима, да се влада треба пребаци рецимо у Алжир. Док је путовао из Британије у Бордо (где је тада била смештена влада), дошло је до преврата и маршал Петен је преузео власт. Де Гол је побегао у Британију и себе прогласио француском државом. Он тада није имао никаква овлашћења док је Петен врло законито изабран и француска скупштина му је дала поверење и дала му је мандат да закључи сепаратни мир са нацистичком Немачком. Де Гол је сматрао да је француски народ против тога и да га нико ништа не пита, и говорио је да ти људи у влади не виде да ће Хитлер изгубити рат а са њим улазе у пакт, да неко мора да спаси част народа и да је он тај који је позван. Британци су то потпомогли јер им еј требала нека алтернатива француским сарадницима окупатора. Слична ситуација је иса пуковником Дражом Михајловићем који није прихватио одлуку Краљевине Југославије о капитулацији, мада ту постоји разлика, француска војска није капитулирала, она је закључила примирје док је југословенска војска капитулирала. Дража је рекао да не познаје реч капитулација и занимљиво је да је Михајловићев концепт био скоро у длаку исти деголистичком концепту (иако се он уопште није угледао на њега). Ипак ток историје иде другачије, Де Гол 1944. године долази у Француску и дочекују га овација док Дражу Михајловића суђују као сарадника окупатора а све то је утицај треће стране. Слично тревење је било у француској до 1944., извесно трвење са француским комунистима, мада не као у нашој земљи, да ли убијати непријатељске војнике а што је изазивало одмазде исто као у Србији, и Михајловић и Де Гол су изабрали варијанту да не убијају да не би било одмазди. Комунистичка партија Француске је исто као и КП Југославије, сматрала да те одмазде у ствари пуне редове герилаца, јер људи онда немају где, морају да иду у борбу. Де Гол је упсео да убеди Француске комунисте да од тога одустану јер ће превише људи да страда. Михајловић је слично покушавао, наводно било је састанака са Титом, али није успео да га убеди у тај став, чак шта више дошло је до борбе између те две стране и грађанског рата који је упоредо текао и са светским ратом код нас. Партизани су се повукли у Босну, Михајловић је једно време у Србији био сам и трудио се да буде пасиван. Код нас је 1944. ушла Црвена Армија и успостављен други систем, Де Гол је исте 1944. ушао са америчким јединицама и ту је супостављен вишепартијски систем, демократија и тржишна привреда.

Национална политика значи и да ће се француски председник возити у француским колима- де Гол се јавља народу из Ситроена Ајкуле

Де Гол се повлачи и психолози који проучавају његов лик тврде да је био депресиван, да је имао нападе депресије и том приликом дизао руке од свега. То се рецимо десило 1946., тада је уживао огроман углед у народу и код свих странака, небитно леве или десне. Он је заговарао да се уведе председнички систем а био против парламентаризма кога је кривио за крах 1940., да су слабе владе, коалиционе владе, довеле до пораза у другом светском рату. Странке нису прихватиле увођење председничког система, њима је више одговарао парламентарни. Де Гол никада није наметао своје мишење, нити желео да заведе диктатуру, мада је био у могућности и Рузвелт је сумњао да ће он то да уради. Када се 1958. године вратио на власт, опет се мислило да ће Де Гол завести диктатуру али он то није урадио. Сам Де Гол је говорио да никада није укидао демократска права и слободе, него сам ослобађајући Француску, поново их установио. Чак је и његов разлаз са Петеном био између осталог и због тога, Де Гол је још 1940. да без обзира на који се циљ позива, нико нема право да заведе лични режим у земљи. Све значајније одлуке које је Де Гол доносио је радио путем расписивања референдума, чак и када је 1958. избила Алжисрка криза, он је тражио да се у Алжиру спроведе референдум у којем ће локално становништво одлучило о останку у Француској. Ту су многа поколења Француза рођена и живела и то је за њих било као Француска, тада је Француска имала око 40 милиона становника а у Алжиру је живело милион становника европског порекла. Де Гол је говорио да морају људи сами да одуче а да је он ту само да предлаже и саветује, ако га подрже да остаје, ако га не подрже да ће отићи.

Председник Француске Шарл де Гол

Један од референдума је била и промена Устава и данашња Француска почива на тим променама које је Де Гол спровео. Де Гол је био веома револуционаран за Француско друштво тог времена, за тадашње британско и француско друштво, парламентарна демократија је једино било познато решење, где Краљица или предсесник није имао никаква формална овлаштења. У Британији су формално бирали председника а онда бирали псоланике и ту би се формирала влада. Де Голу је ту много тога сметало, нарочито код пропорционалног система избора, који је на снази и у Србији, он је говорио да тај изборни систем даје уситњену скупштину, и да онда када се то догоди да креће пијаца- креће погађање “ја теби ти мени”, и Де Гол је сматрао да никада не може да се води складна државна политика ако имате толико разнородне странке у влади где свака вуче на своју страну. Друга ствар коју је он видео је да председник владе има слаб ауторитет, јер он зависи од те коалиције која је склопљена и не може да да правац. Свако министарство постаје феуд некон страначког вође који тиме управља и Де Гол је сматрао да у таквим условима, таквој пијаци, држава не може да се складно развија. Де Гол је екао да је француска изгубила рат због тога, уместо да радимо ствари за нас, да се наоружавамо, спремамо за рат, наше су се странке свађале, ту је било пуно корупције, и рекао је “демократија да али ред и дисциплина да се зна куда земља иде”. Он је сматрао да то може да постигне тако што ће се у Француској бирати председник државе, али не у парламенту него на непосредним изборима, а да такав председник изабран на непосредним изборима, мора да има овлашћења достојним председника Републике. Он није сматрао ад председник треба да влада сам, он је сматрао да председник уопштено треба да усмери земљу у једном правцу, а да у техничком смислу земљом управља влада, која ће добити већину у парламенту, и Де Гол се залагао за већински изборни систем, бирање по имену и презимену, човека у изборној јединици где живите. Тако да ви знате свог посланика и он зависи непосредно од вас. Де Гол је сматрао да треба да се жртвује та тачна математика изражена у процентима гласања а да се добије легитимитет човека у скупштини, и тим системом се добија јасна целина у парламенту, и онда се има једна стабилна влада која извршава план и пројекат који је донео председник републике. То је неки полупредседнички двостепени систем, где је председник републике врховни ауторитет, човек који усмераа политику, коју технички спорводи влада која је најчешће зависна од председника републике.

Де Гол у једном од својих јавних обраћања

Време је показало да је то деголистичко време било најуспешније раздобље у Француској историји. Чак и они који се нису слагали са њим, данас тврде да је Де Гол био најбољи председник и да су сваке године живели боље него оне претходне. Био је један снажан привредни раст, огроман развој, инфраструктура, нуклеарна енергија (захваљујући којој данас Француска има извесну самосталност), развој нуклеарног наоружања а захваљујући чему Француска још увек има извесну самосталност. Де Гол је изашао из НАТО пакта, односно изашао из те итнегрисане команде НАТО пакта, Де Гол је протерао сто двадесет хиљада Американаца са простора Франсуцке и затворио им војне базе, Француска је постала самостлана и то су били неки веома смели потези за то време и остаио је иза себе сјајно раздобље. Његов наследник Жорж Помпиду је говорио када је постао председник “радим шта могу, не могу баш као Де Гол али покушавам”. Председници касније нису имали визију а нити ореол и ауторитет који је Де Гол имао, и оно што је најважније је да Де Гол није био подложан никаквој корупцији и лобијима, увек му је био јавни интерес, интерес Француске и интерес француских грађана. Нико није успео да нађе трунку у његовој каријери да је попустио под притиском неког лобија и радио је искључиво у интересу грађана.

Де Гол увек уз свој народ

Данас деголистичка струја се супроставља атлатској, која тврди да су САД доказана сила и да се њој треба повиновати, деголисти данас сматрају да је народ тај који је битан и да тај народ има право да води самосталнију политику него неке друге силе. Занимљиво је да је Де Гол по доласку на власт 1944. године имао састанак са Стаљином, а то слично данас покушава да имитира Макрон, одржава везе са Русијом. Русија је бтина Француској због једне старе доктрине да је Француској највећи опонент у Европи Немачка и да због тога треба имати природног савезника са друге стране а то је Русија. Та веза са Русјим је трабала да обезбеди Француској неку мало већу самосталност у односу на САД. Данас је ипак другачије, утицај пословног и финансијског дела је толики да је врло тешко данас водити изворну националну политику Француске. Јер ако имате међународни капитал у земљи а свој сте изнели у друге земље, онда је тешко водити националну политику. Данас јача национализам у Европи и све више десних партија добија власт. Како је фашизам постао превазиђен, онда је деголизам постао прихватљив за десничарске партије, дакле имате демократски политички ситем али јаку националну државу која штити националне интересе. На то су посебно утицале ове миграције из Африке, јер се сматра да те миграције угрожавају националне интересе, да се успоставља нова култура где нови народи замењују старе. Дакле демократија остаје али јака национална држава, што десничари воле, је владајућа. Уз то иде све јаче неповерење у Кину и заладне фирме и њихов опстанак тамо јер шта ако дође у будућности у сукоб са Кином. Тако да сада влада замисао националне економије, враћање производње на националну територију, запошљавање своје радне снаге, борба против миграција. Де Голл је својевремено сматрао да Французи и муслимани не могу да живе заједно на истој територији, а то је био један од мотива зашто је дао референдум у Алжиру. А то је идеја која окупља десницу данас, броба против миграција, породичне вредности (Де Гол је био старог кова, тада се сматрало да је породица основа друштва), данашња десница се враћа томе. Деголистичка држава је држава која зна шта хоће, која има идеју јавног интереса и циљ да се живи боље, хуманистичка држава, где здравство мора бити најбоље што може, најбољи морају да воде ствари, оразовањ такође. Код Де Гола сви сгемнти друштва су стављени у функцију једног бољег и хуманијег живота становништва.