О филозофији архитектуре неопходно је говорити како би смо разумели шта то данас радимо и како би смо боље разумели шта су радили градитељи који су деловали пре нас. То истраживање духа времена којим се руководио градитељ може да нам помогне да увидимо како је традиционална или вернакуларна архитектура, превасходно усмерена ка човеку и његовим егзистенцијалним потребама. Елементи те архитектуре су функција, материјал и конструкција, а форма је њима подређена као нуз производ.

Класични пример старе Српске градње, где је кућа од блата (може бити и плетара изнутра) а подлога од камена. Све материјал доступан ту у непосредној близини. И сваки део простора је корисно употребљен, како за украс, тако и за одлагање ствари за свакдневне потребе. Наравно, кров је на тзв. четири воде, или како ја волим да кажем, пирамида.

Према начину размишљања издвајају се две карактеристичне групе градитеља. Једна је вернакуларна група градитеља а друга је академска група градитеља. Њих у ствари суштински разликује начин образовања, вернакуларне архитекте се образују у пракси, искључиво кроз праксу, образује се унутар грађевинске групе, образује се најпре у кориштењу грађевинских техника са веома мало теорије, и образује се да оперише са одређеним архитектонским моделима, који су карактеристични само за одређени регион. С тим што је регион често много мање него културни регион, нпр. динарска брвнара или моравска кућа покривају много мањи простор него што би био српски културни круг. Насупрот томе имамо академске архитекте, који се образују у школама, у тим школама поред праксе образују и у области теорије, и њихова знања се не задржавају само у оквиру региона већ је то много шире, чак прелазећи културне целине, покривајући цео свет. На тај начин он долази до информација које нису само на одређеном географском простору.

Огањ је од старина био оличење српског дома, породице и племена. Постоји теорија да је и назим племе изведено од речи пламен, они који се окупљају око истог пламена (саплеменици). Ту је такође кружни облик стола, обавезни троношци за седење. Потпуни минимализам, који је опстајао много векова.

Друга битна разлика између ове две групе је у елементима архитектуре. У вермакуларној архитектури имамо најпре функцију као приоритетан циљ, потом материјал и конструкцију. Материјал и конструкција су они баш оригинални елементи, који су материјални док је функција нематеријлани део комплекса грађевине. И тај нематеријлани део опет рефлектује породични начин живота, вредности, идеале, културни историјат и циљеве неке заједнице. Ту се нигде не помиње форма, она се у овом процесу појављује као нузпроизвод, она није циљ деловања, она се јавља након активности на функцији, на материјалу и на конструкцији. За разлику од тога, академски архитекти, поред функције, материјала, конструкције као равноправан елемент узимају форму. Форма мора бити усклађена и предмет пуне пажње као и остала три елемента. То значи да архитекта мора да размишља на који начин ће касније ту форму да вреднује, односно мора имати извесна знања из области естетике уколико жели да разуме своје понашање, и уколико жели да провери квалитет свога решења. Принципи грађевине нам говоре о вредносном систему, начелима и циљевима који су слеђени, и свим другим утицајима који су довели до баш тог резултата. С тога је неопходно говорити о филозофији како би смо разумели не само шта ми радимо данас, већ како су и шта радили они пре нас, не само шта су саградили већ и оно што су оставили а што индиректно утиче на нас и наше понашање. Други битан елеменат који нам помаже да утвдримо везу између филозофије и архитектуре, је чињеница да архитектура није искључиво уметнички процес, значи процес у коме се одлуке доносе интуитивно. С друге стране архитектура није ни искучиво инжењерски процес, где је пожељно искључити емоције приликом доношења одлука. Архитектура је ход између те две линије, једна нога у уметничком процесу, друга нога у инжењерском процесу.Тај однос пружа доста потенцијала отвара врата да у аритектури делују они који су наклоњени уметничком процесу, али да би завршили свој производ, грађевину, морају да имају неко инжењерско знање, док они који су склони инжењерском приступу, морају да додају и елемент форме. акле сензибилитет и утренираност да разликује мање вредно од више вредно (или лепо и ружно), у својој грађевини.

Стари записи описују Србе као неке дивљаке који живе у рупама у земљи. У ствари то нису биле рупе и земунице, већ веома лепо уређене избе. Има село у околини Крушевца, зове се Избеница. Колико је тај начин градње куће добар показује најновије стремљење и гајењу биљака, где се граде Валапини, такође укопани, и који лети нису врелиа зими нису хладни. А то су наши давно знали. Свака стара Српска кућа је ову градњу касније применила као обавезни подрум, овде се на овом цртежи види само као трап, за складиштење хране.

Идеја форме као равноправни елемент деловања архитекте и не можемо да је обликујемо ако немамо нека знања о естетици. То знање може бити каталошког типа, читањем литературе и усвајањем/копирањем идеја, а може бити и знање из историје естетике. Код вермакуларне градње где се не размишља о форми, али ту је добра функција и лепа функција, добар избор материјала леп или да је добро дефинисана конструкција вредност по себи. Тако да и у тој архитектури се може говорити о лепом али на један сасвим други начин. Тако да када говоримо о вермакуларној архитектури са једне стране и акадамској са друге, ми у ствари имамо много заједничких елемената које помажу да се једна и друга архитектура разумеју, оне нису супростављене. Обе архитектуре раде за човека и ту се долази до главне дискусије а то је да модерна архитектура у својим основама садржи много елемената вермакуларне архитектуре и она није тако далека као што то напрви поглед изгледа.

Ово је школски пример српске куће моравског типа, где се на својеврстан начин комбинује камен, дрво, земља и добија једна врло лепа и удобна грађевина за живот и рад. Посебно је наглашена тераса, где су улази, седи, ради. Тај простор је вероватно најважнији јер се највећи део године проводи упправо ту, зато и јесте простран, да задовољи разне намене.

У вермакуларној архитектури, ако узмемо за пример традиционалну кућу, програм за функцију, за функционално обликовање зграде, за диспозицију одређених радњи које се обављају унутар захваћеног простора, је у ствари породични живот. Тај породични живот је повезан са религијом, Славом, Божићем, повезан је са неким карактеристичним данима у години, летњом/зимском равнодневницом, повезан са јутром, са вечери, повезан климатски (зимски део куће, летњи део куће). Према томе функција је главни део како локализујемо нашу грађевину, ту је немогуће узети архитектуру из неког другог простора и просто је налепити у наш простор. Ту лежи и суштина успеха и неуспеха примене неке архитектуре на неком простору- можда можемо да применимо грађевинске материјале, да применимо и конструкцији која би била увезена, можемо чак да разговарамо и о форми (која може бити резултат материјала, форме и конструкције а може бити и независно од тога), али не можемо да разговарамо о функцији која није прилагођена локалној функцији.

Како археологија каже, највероватније да смо ми изумели пећ, и у нашој историји имало је разних модела, од крушних, па до отворених огњишта, као ово на фотографији. Ту се спремала храна у земаним и металним посудама, која је била изузетног укуса. Спремање је углавном било у котлићу али наравно, било је и разних других посуда за спремање. Како је каша била готово нјвећи део исхране код нас у прошлости (месо се јело само недељом), онда је мали казан био од изузетног значаја.

Грађевина се може посматрати као машина за становање, машина нема сувишних делова, тако ни грађевина не може имати сувишних делова, функција мора бити тако обликоаван да нема сувишних делова, односно да не приморава човека да има сувишне радње или троши сувишну енергију. То важи исто за пословни простор, човек мора да уложи најмање енергије у раду а исто важи и за јавни простор, и за урбанизам и свим другим деловима живота у којима је заступљена архитектура. Традиционална балканска кућа је управо један такав ефикасан систем који омогућава човеку да једноставно живи, да има један квалитетан оквир где се одвија породични живот и привређивање, али и друге елементе, ако игра светла и сенке. Учинити у архитектури нешто ново је могуће само ако ће га учинити бољим. Ако то применимо на верникуларног градитеља, који оперише са архитектонским моделима, а ти су модели понекад и вековима присутни на неком простору, они се мењају само у малој мери, и то само онда када та промена доноси нешто ново, неку нову вредност и буде више усклађена са човеком. При томе све те измене у верникуларној архитектури су реверзибилне, никада не могу остати вечно уколико су негативне. Не постоји добар архитекта који својим знањем не влада у праксу, који када црта не види и материјал и конструкцију, боју и све друго. У обе врсте архитектуре налазимо образовање кроз праксу, у оба случаја се теорија учи кроз праксу.

Још један вид старе српске куће, где је кров покривен сламом. За кровни покривач су кориштени материјали из природе и то је била слама, трска, дрво и цреп (земља).

Ако посматрамо архитектуру према начелима који су дефинисали велике архитекте, говоримо о фунцкији као о доминантном моделу. Архитектурра се обраћа човеку, нуди му оквир за породични живот, пословно деловање… на најбољи могући начин. Не да га маскимално искористи већ да искористи његове снаге, потребе и подигне квалитет живота. Са дрзге стране у традиционалној архитектури говоримо о моделу, говори се о потребама породице на неком простору. Тај архитектонски модел није уникатан, користи се у много разних случајева и на тај начин се и испитује и долази до решења који су добри и који нису. Примена архитектонског модела омогућује да већи број људи учествује у грађевинском процесу, много сеоских домаћинстава је имало улогу у призводњи грађевинског материјала. Унутар архитектонског модела ми говоримо о изменама, које су постепене и никада нису радикалне и никада не захватају цео систем грађевине већ само њене поједине делове. У основи, функција је доминантна покретачка снага, и она се реферише на породични живот, и на начин привређивања породице. Традиционална српска кућа је била не само место где се спремао ручак, где се јело и спавало, већ и где се привређивало. Под је био углавном земљани. Материјал у традиционалној кући је имао физичку улогу, он је требао да захвати простор, а у исто време својим особина је био и декорација.

Не може се замислити стари српски дом без троножца. Он у себи осим употребне вредности носи и симболику, као прво светог тројства и друго што је видно је облик лунице или отсила, наш древни симбол.

Не постоји елемент грађевине за који не постоји потреба ни у традиционалној, ни у модерној архитектури. Традиционална архитектура је сасвим разумљива, ви кад производите грађеивнске материјале и елементе куће својим рукама, ви немате пуно простора да правите вишак активности, ту сте рационални и усресређени. Сам начин решавања је давно установљен. Можда би требало да размишљамо у правцу да можда не морамо да живимо у уникатним кућама, уникатност као циљ не мора да буде присутна у свакодневној архитектури, јер да би сте имали уникатност, мора да имате изузетног градитеља или архитекту, а са друге стране не можемо сви да производимо уникатно и немамо сво потребу да живимо уникатно. Али имамо потребу да живимо у здравим грађевинама које нама пружају максимум, које нам помажу да будемо бољи. Тако да можемо говорити о неколико заједничких именитеља, најпре то је скелетни систем, у традиционалној архитектури Балкана имам дрвени скелетни систем, линија деловања градитеља је функција, материјал, конструкција. Ако се придржавамо начела архитектуре, форма се јавља као нуз производ. Када дефинишемо функцију, када одаберемо материјале, када у складу са могућностима и ограничењима материјала дефинишемо конструкцију, ми у ствари имамо много елемената те нове грађевине. И у завршним радовима на форми, ми само имамо завршно подешавање елемената.

Дрвена црква, са класичним кровом на четири воде.

Традиционална балканска кућа има еколошки отисак, као прво материјалном отиску, то значи да када грађевина нестане, она полако изложена зубу времена трули, распада се, враћа се у неко природно стање и по завршетку свога постојања, нема више ни једног трага постојања и ничег што би пореметило природну равнотежу. Занимљива је још једна димезнија је да одабиром локалних материјала, ми чувамо и квалитет пејзажа. Не може се рећи да кућа која користи увезене материјале, увезене конструкције, чак и увезена функционална решења, поштује природну и културну средину у којој се налази. Пропуст у образовању је можда први разлог зашто до таквог увоза долази јер се у образовању све мање поштује локална традиција и локална култура, очување и поштовање боравишних потреба неке заједнице или региона. Друго да се постаје важан у друштву увозећи неке елементе и тако скрећући пажњу на себе, и добар део свог иентитетима смо изгубили када смо препустили фабрике грађевинског материјала странцима. Куће постају непотребно све веће и веће, вше материјала се троши а произвођачи грађевинског материјала задовољно трљају руке. Једини ту под притиском и који грца је породица, која грца, коај покушава да испуни стандарде који нису потребни, нити су вредни толиких жртви. Уколико архитектура не задовољава функцију, то више није архитектура.

Унутрашњост старе архитектуре више градског типа, где се за седење користе клупе, подови су дрвени покривени стазама. На зидовима је све најосновније и најпотребије, нема ту гомиле разних сервиса за спремање и ручавање, било је једно и то се чувало и преносило следећим поколењима.

Ако се погледа наша традиционална архитектура па и читава места, тешко да се ту могу наћи грешке, рецимо да је комшија комшији затворио прозор, да неко живи у стану где нема сунчаних зрака, нема проветравања или цео стан има искључиво једну орјентацију. Свако је имао право на визуру, на део осунчања, свако је имао право да приђе кући (пешке или запрежним колима), и то обичајно право није имало велики број ставки. Наши преци су обичајно право учили код куће. Када погледате неку стару фотографију, ту имате само два елемента а то су природни и вештачки елемент на њој- ако видите фотографију куће из Алпа, ви ће те знати да су у питању Алпи, ако погледате фотографију Руске куће у степи, одмах знате где је то, или Кариба, САД… архитектура чува одређену препознатљивост пејзажа. Она нас разликује и одређује у односу на неке друге. Архитектура пружа оквир нашем начину живота а наш начин живота није као код оних у другим земљама, она мора да подржава наш начин живота, и помаже да унутар тог оквира живимо лакше. Унутар наше архитектуре постоје многи записи из наше прошлости и њих треба сачувати, било да је реч о функцији грађевине (нема потребе копирати друге грађевине), нема потребе за увозом грађевинских материјала, јер око нас се налази довољно материјала да саградимо најбоље и најлуксузније грађевине, имамо довољно одређених грађевинских решења која отварају простор за учешће великог броја људи у грађевинском процесу.