Тито некада обожаван и оплакиван а након тога проказан и негиран, данас поново постаје омиљен. То се претвара у мит о једној срећној држави са црвеним пасошима, стандардом, и пре свега временом мира. Кућу цвећа у којој је наводно Тито сахрањен, сваке године све више људи посећује. Титово име и дело су се са распадом Југославије је дошло на прву историјску ревизију и многи многи градови су променили називе, улице и тргови, уклоњени су споменици, називи инстуција, склоњени портрети из учионица, називи предузећа. Изгледало је као да је стављена тачка на једно време, на једну епоху, и на један мит. Међутим данас кажу многи да је Тито за неке светиња, за друге важна историјска личност, за треће само носталгично сећање, док је за неке извор зараде јер продају сувенире са његовим ликом. И после више од четири деценије од смрти, распада земље, нових историјских сазнања, остаје за анализу како се одржава до дана данашњег феномен “и после Тита Тито”.

Титова фотографија која је красила многе домове, школе и службене просторије у СФРЈ… а можда и сада?

Тито је велики туристички магнет, најпосећенија установа културе је Музеј Југославије, који се некад звао Меморијални Центар Јосип Броз Тито, део је спојен са Музејом Револуције и тај музеј је најпосећенија музејска установа у читавом региону. Занимљиво је да га не посећју само бивши Југсловени већ и доста странаца а то даје необично занимљиву ноту туристичкој понуди. Као што у Румунији воле да виде Палату револуције, у Србији воле да виде разне ствари везане за Тита, који је најпознатије име уз име Николе Тесле са ових простора.Успомена на Тита је сада један користан маркентишки производ. А ово је само један од сагледавања аспекта имена и дела Тита а ипак је он део сећања на велику творевну Југославију која је вештачка творевина сукобљених блокова. Ипак гледано и туристички, Титов гроб доноси маргиналне приходе у поређењу са Музејом Николе Тесле. Проблем Титовог имена, која ако не васкрасава, тиња и даље, је што многе историјске секвенце и чињенице нису прошле критичку ноту. Ми чак и данас не знамо да ли је то један човек, иако постоје низ доказа који упућују да ипак јесте, и дан данас не знамо шта је са његовим московским годинама, и имамо потпупни фалсификат другог светског рата, где и дан данас Вељко Булајић са својим филмовима лебди над нашом стварношћу. Скандалозно је и то да је Титом музеј лежи на отетом земљишту, али ако већ и треба да постоји, онда треба да постоји у некој равнотежи Равногорског музеја. За тај Равногорски покрет је сасвим јасно да је био антинацистички и за разлику од Брозовог, про српски. Данас се не зна где је гроб генерала Михајловића, не знамо ни многе друге ствари (нити гробове других Равногораца). Скора појава филма ‘Опкољени’о Калабићу је изазвала буру реакција. Сама личност Калабића је контроверзна јер се тврди да се није борио против Немаца, али постоје документа која потврђују бар две велике акције Немаца и Љотићеваца против њега. Чињеница да је било правило сто Срба за једног Немца, је ћесто приморавао Равногорске јединице да се повлаче у пасивност или чак привидно да сарађују. Иако је Калабић рехабилитован 2017. године, одлука је измењена након жалбе а на све то је извршио утицај Комунистичка Партија Немачке (финансирана од њихове владе), а који се баве ревизијом важних историјских догађаја. Занимљиво је из других искустава у свету, да где год су постојала два покрета отпора, увек је надвладао комунистички, осим у Пољској. Код Пољака комунисти нису били омиљени због сарадње са Москвом а Армија Крајова је била једна од већих герилских покрета у Европи.

Карикатура из СССР која приказује Тита како иде путем свог фашизма

Постоји и озбиљно питање, ко је победио у другом светском рату и где смо се ми ту нашли? Победу у нашој земљи је била на страни НОВЈ, која је била већином попуњена Србима, и зато је то и тешко за одбацивање. Крајем рата велики део четника је прелазио у партизане по разним основама (да не помињем чињеницу да ако је неко имао два детета, једно слао у четнике, друго у партизане па ко победи…). Црвени терор који је потом уследио је био страшан, и ту има неколико различитих нивоа. Историја ја збир разних прича, где заједнице и државе дају предност неким причама, па онда у неком преиоду опет мењају, што све усложњава ствари. “Историју пишу победници” је важно у прво време али не и на дуге стазе. Како год да се окрене, Српски народ у другом светском рату је био страдалнички. Важно је истаћи да је Југословенска Војска у Отаџбини постојала у свим деловима Југославије (чак и у Хрватској и Словенији) и где год су они били, није било српског страдања или су оне биле најмање могуће. Почетак рата дакле имамо Дражу Михаиловића који је завршио највише војне школе, истицао се знањем, чак је имао и склоност ка левици (једном је био и кажњен јер се позитивно изразио о Коминтерни), два пута рањен у првом светком рату, прешао је Албанију, чак је једном и тешко рањен и на сопствени захтев се вратио на фронт; насупрот њему стоји анонимни човек који није Србин, неупоредиво нижег образовања од Драже, и да је најгоре у првом светском рату је био у 42. вражјој дивизији која је починила страшне злочине према становништву.

Тито је присутан и у савременој поп култури, овде је на шаљив начин честитан 4. мај

Без обзира на све, Тито је био светски државник. Процентуално комуниста је било највише Словенаца и Хрвата, затим Црногораца, па тек онда Срби. НОВЈ је била крвава војска која се са класним непријатељем обрачунавала по разним основама. Тито је имао велики дипломатски капацитет (бар се тако чини), јер је наметнуо своју државу пре него што је његова револуција победила. Он је предупредио конференцију у Техерану својим заседањем у Јајцу, када је проглашена република. Савезници два дана касније у Техерану прихватају ту одлуку, и то баш западни савезници. Редак случај да вођа једне мале партије, јер је она била мала и пред гашењем пре другог свестког рата. Тито је изашао на крају као вођа једне од највећих војски у Европи, што му је касније помогло да се супростави Стаљину. Југославија је прва која је успела да се отргне из загрљаја совјетског блока, после су то урадиле Кина и Албанија, и да Југославија потпуно промени страну (незванично с почетка педесетих Југославија је неформални савезник НАТО). У том тренутку Југославија обара и америчке војне авионе, што чак ни совјети нису радили и САД је за Југославију такође била непријатељска земља. Није знао добро српски језик, али то није ништа ново јер ни Никола Пашић уопште није добро говорио српски језик. Тито је прошао школу за агентуру у Москви, где је много тога научио. За време тог и каснијег раздобља, много његових противника је страдало, остала је неразјашњења његова улога у шпанском грађанском рату, али и касније у току другог светског рата као и после рата, његово постојање је још увек неразјашњено.

Још једна карикатура из СССР, 1949. година, где Тито прима накнаду за свој крвави посао

Ретро покрети су глобални феномен и тешко је одредити узроке због чега се и како јављају у различитим друштвеним и културним контестима. То осећање и то повезивање са неким бившим временима, каква год она била, а времена су била различита, за различите сведоке тих времена. Враћање Тита и титоизма на позитивна сећања може бити и трагедија новог времена и носталгија за нечим што је прошло. У исто време у Русији величају Стаљина који је за руски народ био гори од Тита, много је више процентуално побио свог народа него Тито а слично је у Кини и Мао Це Тунгом, који је званично предмет култа у Кини. Кинези се никада нису њега одрекли иако је Мао поуздано извршио највеће касапљење сопственог народа икада. Иза Броза је остало доста тековина- то друштво је била са малим социјалним разликама, друштво је имало идеологију, то друштво је имало један осећај правде али то друштво је имао и анти српске тековине, то друштво је било добро за друге народе али лоше за Српски народ. Постоји код једне групе људи сентиментално сећање на младост и по правилу та сећања су увек улепшана и сећања су у добром смислу.

Титови пионири заувек

Тешко да ће се његов лик тако лако очисити, јер српским просторима и даље влада скривена дубока комунистичка држава која је у спрези са НАТО дубоком државом. Иначе, носталгија свугде постоји, по подацима 24% Румуна сматра Чаушескуа позитивном личношћу, неких четрдесетак посто људи у Русији воли Стаљина, за Србију се тврди да Тито има неку омиљеност од 30%. Људима очигледно недостаје чврста рука и жале за тим временима. А то су укупно велики бројеви ако се узму злочини које су те личности починили. Менталитетско прилагођавање друштву које ће се заснивати на слободама, ће бити још дуже, можда неку деценију, када стасају сада ови млади људи и постану већина у друштву. Највероватније да у то време жал за комунизмом неће постојати.