Да ли је интелектуалац могућ у свеопштем успону безначајности као сведочанству о распршеним садржајима моћи? Да би био алтернатива а не моћ, интелектуалац мора напустити подручје моћи, он се мора поставити са оне стране сваке формације. Као што светска моћ у разумевању којом је политика добила обележје судбине, не зависи изван светског упоришта, па свет постаје рашчаран, тако међудејства сила у свету испуњавају духовну, културну, материјалну размену по видљивом или невидљивом диктату формација које су премрежиле светско искуство. Склад небеских и земаљских карата остао је очуван у формацијама различите врсте и снаге. Да ли су ове формације моћи (војне, медицинске, академске, културне, финансијске…) заувек одредиле положај интелектуалаца? Шта се све догађа са његовом улогом на модерној сцени?

Класична борба система моћи који укључује и рад пропагандисте за потребе истих

Формација је веома важна за интелектуалца, јер кад кажете моћ, тиме се именује важан и пресудан учесник у процесима друштвеног саобраћаја, али то остаје и недовољно прецизно. Моћ може бити различита као и њени облици. Моћ се у економској, друштвеној и другим сценама конституише преко одређених поредака. Сваки такав поредак има обележје формације која подразумева одређену хијерархију, извесне прећутне споразуме, и извесна табуизирана места. А то су чиниоци који опредмећују моћ, чине стварном и видљивом. Сукобивши се са уредником управником и другим, ви сте се сукобили са условљеностима његовом положаја. Интелектуалац увек постоју у неком односу са моћи, и у исто време унутар одређених формација које представљају опредмећење моћи. То одређује његову позицију на вољни и невољни начин. Вољно, он може бити део одређене формације по свом избору или наклоности, али и ако је противан, он може нехотице мимо своје воље постати део неке друге формације унутар које долази са разменом утицаја са оном коју критикује. Једноставно ако критикујете један вид говора и мишљења које рецимо може бити фашизам, то не значи да се налазите на позицији демократског поља, јер критика фашизма може доћи из различитих праваца које могу бити једнако тоталитарне ако не и горе. Дакле увек је важно унутар које формације се говор испољава и што је битно да се интелектуалац налази или у једном од тих поредака или негде између њих. Волтер је рекао “Бог је увек на страни тешких батаљона”, и ту мисао су користили од Наполеона до Стаљина. Позната је Стаљинова реченица “колико дивизија има Папа”. У том случају батаљони су опредмећење неке моћи, исто као што су администратори друштвених мрежа унутар одређеног поретка моћи, професори универзитета такође унутар неког поретка, и то се измешани поредци где стално има неке динамике борбе утицаја и односа. Тешко је испасти из односа формација јер су оне премрежиле цео наш живот.

Кривци су увек они други…

Проповрдник је неко ко је гласоговорник моћи, а то се разликује од неког ко се залаже за одређену позицију или схватање света па оно буде владајуће у неком раздобљу. Интелектуалац је јавни учесник друштвених кретања, способан да их разуме и анализира. Сарт је разликовао техничара знања од интелектуалца, техничар знања одлично познаје своју област и не иде ван њених граница, док интелектуалац ризикује и иде ван граница (што не значи да свако ко прича шта му падне на памет да је интелектуалац), већ мора да имаш одређени положај на коме си осведочен и са кога мораш да кренеш у другу област. Проповедник не излази из хоризонта моћи коју оглашава док јеретик покушава да унутар тог хоризонта на неки начин поправи постојећи поредак. Трећа појава је дисидент, он напушта постојећи поредак и стоји на становништу његовог рушења. Проповедник има потребу за тотализацију ствари и то често чини клањајући се и величајући лик вође а где долази до хиперегерализације где се све претвара у један образац мишљења. Чувени Руски писац Замјатин каже “да јеретика нема, требало би га измислити”. Хипергенерализација унутар поредтка служи да се не уоче неке стварне чињенице. Све покрете, филозофије и схватања подређују под једно а са јединим циљем, уклањање интелектуалца са сцене. Интелектуални разговори некад су садржали понекад цинизме и жаоке али са јасном свешћу о важности опонента док данас се врло често пређе на лично вређање.

У рату прва жртва је истина

Ми живимо у време када траје једна велика битка између културалиста и универзалиста. Универзалисти сматрају да је човек по дефиницији свугда исти, да пстоји оно што су универзална људска права, да постојеи једна универзална врста распореда околности да би та права морала да буду призната, а констектуалисти или културалисти, сматрају да је дефиниција човека од универзалиста плод западне културе и да он сам није универзалан. Појам ума за који универзалисти тврде да је универзалан у ствари није универзалан. Универзалисти сматрају да начин размишљања културалиста може одвести у дивљаштво, док културалисти тврде да универзалистички начин мишљења води у тоталитаризам, јер се механички примењује без обзира на контексте и околности. Интелектуалац мора да се дигне изнад свега тога, мора да буде хуманим идејама као јединим универзалним идејама. Сартр је сматрао да интелектуалац мора непосредно да се стави на страну потлачених. Од осамдесетих година интелектуалац практично почиње да нестаје, претвара се у секуларног свештеника (како Чомски рече), гласоговорника на страни моћи, односно пропагандиста. Уз медије почиње постепени поступак уништења интелектуалаца, што је довело до тога да сада интелектуалац скоро да нема, ретки су, а однос између масе и моћи је постао неррефлектован, интелектуалци су рефчексија односа маса и моћи, а због техничке продорнсти моћ више нема потребе за посредником. Интелектуалац данас би морао да се замера и старни коју заступа у противном постаје пропагандиста. Ризик замерања да може постати мање видљив или невидљив. Пропагандисти својим оглашавањем носе један вектор моћи и јавно изношење неке тврдње постаје уједно и жиг. Тако се људи жигошу као фашисти, иако они то нису, а томе су највише склони левичари, поготово леви либерали, и као наследници комунизма, све што њима се не свиђа, то су фашисти. То лепљење етикете је постало раширено и самим тим се уништава друштво. А иза тога настаје неповољан поредак друштва, друштво ниских критеријума, ниских стандарда, без критичких расправа на интелектуалном нивоу а који обаваљају једну друштвену функцију, где онда људи почињу да размишљају на озбиљнији и одговорнији начин. Улога пропагандиста је да све то поништи, да под геслом дијалога у ствари укине сваку моћ говора. Када вас неко етикетира, циљ је да будете уклоњени из јавног простора, из страха ће бити мање позиван да иступа и временом ће нестати из јавног простора. Пропагандиста ће тако постићи свој циљ који није интелектуалан. У некој будућности ће бити разоткривена обмана етикетирања али је привремен циљ постигнут јер пропагадисту не занима шта ће бити док интелектуалац брине за истину и шта ће бити са оним о чему он говори. Пропагандиста има задатак да склони интелектуалца из видног поља.