Народ знање не цени, не поштује и самим тим га не заслужује и не треба га делити. И тако је већ дуже време, бар у Србији, а то је као последицу имало и има да су на хиљаде стручних људи напустило Србију и отишло, готово искључиво на запад. Најсветлији пример је Никола Тесла, данас омиљена тема многих, прича се о његовим радовима на бесплатној енергији, неко о његовим оружјима, неко о његовим направама за лечење али у сваком случају, он је сва своја знања однео са собом у гроб. Ако се уз то дода чињеница да је свој радни век провео у САД, са тачке гледишта данашњих “патријота” он је другоСрбијанац и аутошовиниста.
“Патријоте” заузимају посебно занимљиво место у друштву. Гомила празних речи, реторика као да су сви до једног образовани у политичкој школи у Кумровцу, а практични видици су нула као и практична сазнања и решења. Даћу пример- по статистици из 2018. године, свака четврта смрт у Србији је била од рака. Не знам како је данас, нисам проверавао. Нисам чуо да је ико од тих патријота дао икакво решење у вези тога, нити да се бави тиме. Очигледно, народ их не занима а у исто време народ је фанатично опчињен њима. И ту не треба ништа мењати, тако је како је, али не треба им ни предати ни знања, који је производ дугог и стрпљивог рада, уложеног времена, новца, тачних видика у ком правцу треба ићи и наравно- Божје промисли. Јер мудри људи кажу да без Божје промисли нема никаквог достигнућа. Нек размисле други зашто њима Бог није дао да виде та знања. Дакле, код патријота, нема ни решења за демографску кризу, на гомилу неожењених, на учестале болести, на производњу хране (не питајте их боље како се прави киша или разбијају олујни облаци, праве две жетве, производи доста без хемикалија…), бесплатну енергију… Али једно је проверено- кад начују да неко има нека одређена знања, сматрају да иста та треба тек тако да поклони, да се одрекне благодети, и не би било лоше да умре од глади, па зашто би такав неко живео од свог знања. Увек сам постављао питања тим који наводно брину о нама, зашто међу њима нема особа са одређеним знањима, и зашто их особе са одређеним знањима избегавају и неће да раде са њима. Једна од тактика патријота је да покривајући се и позивајући на родољубље или хуманизам, хоће да узму нешто, наравно бесплатно, а у исто време немају објашњење зашто они то нису урадили и зашто они све своје итекако наплаћују, ту нема хуманости. И будите сигурни ако би и некако дошло до примене туђих знања за благодет људи, патријоте би се итекако финансијски уградиле али би се китили и туђим перјем и све заслуге приписали себи и својим напорима да се одређења знања доведу међу људе. Како стоје ствари, живимо у временима лажних пророка.
Знање је моћ али само ако се користи, тада може бити снажна полуга напретка. Уколико пак не може исто да се заштитити, како га користити и шта чинити са истим? Према казивању једног ученог физичара из Русије, патентни биро који је у Москви, само пар сати после пријаве патента, сву документацију прослеђује у САД. У наставку се патент у Русији држи на леду, спречава се на све начине да се примени а у исто време креће његова примена у САД. Само можемо претпоставити како је у другим државама. Данашње стање друштва је усмерено ка стицању знања које не можемо користити или нам не требају. У стварном свету у који особа загази, судара се са правилом да је време новац и све је подређено томе. А у таквом свету често нема места за људе који стичу посебна знања, који крену само са одређеном мишљу, без искуства а ипак после неког времена, имају достигнућа. А све су то методи и приступи који немају везе са системским размишљањем.
Знање је елитизам за све и сви могу да га стекну. Данас осим старих добрих књига имамо и интернет, ТВ… јел ико иког спречава да одатле учи и стекне знање? Јел ико иког приморава да гледа и прати одређене садржаје? Не. Човек има могућност да изабере али ако хоће. Ми живимо у мору знања и података. Али одбацивањем пута пуног напора, патњи, падова, је довело до извитопереног става према знању а испливали су на врх сензационалсти, који живе за број прегледа, кликова, продатих књига. Читањем материјала о неком дрвету вас неће учинити ботаничарем али бар ћете имати одличну аналитичку базу података да лакше разумете тај део света. Има једна стара изрека “занат се краде”. Можда је у време настанка та изрека имала смисла, мајстор је пуно радио и није имао времена за неку причу али данас се тумачи као исправан став да неком треба да отмете знања стечена дугим радом, искустовм и размишљањем. Такав марксистички начин размишљања се доста укоренио у срж савременог бића. И то налаже да ако особа са знањем ради негде, мора строго да води рачуна коју количину знања треба да покаже и ту је понекад веома тешко доћи до правилног баланса. Увек има више тих који без имало етике хоће да отму туђе, него тих који се труде да дођу до нових вредности. О односу према Интелектуалној својини и вредновању исте, већ сам раније говорио на овом сајту. Увек ће постојати та битка између Ја и Моје. У корпоративном смислу нема ни Ја, нема ни Моје, просто ви сте власништво неког. Дакле битка за заштиту свог знања постаје у данашњем свету битка за цивилизацијске вредности. А те вредности су уткане у власничка правила природе- све живо има своју територију, где лове, где се гнезде, где пију воду и оне исту бране или макар јасно стављају до знања да је то њихов лични простор. Али појила су заједничка, није ретко видети како лав и зебра у исто време пију на истом појилу.
Ипак знање је се дели међу себи сличним. Некако дође до препознавање и уједињења напора, дељења података и као производ има даље продоре у некој области. То је свет за себе. Ту се идеје уважавају као и напори којим су достигнуте. Али за ширу јавност, то је скривено знање. Често се људи онако питају и закључују како то ти који нама владају никада не умиру од неких опаких болести? Како то да народ од истих страда? Одговор је прост, прво су настрадали ти разни Прометеји који су том народу хтели да донесу пламен живота, страдали од истог народа и односа према њима а затим се бумеранг вратио својом разорном силом. Све је до менталитета људи, не требају нам спољни непријатељи, док је год сам човек сам по себи свој непријатељ. А може бити и пријатељ, само ако хоће.
На крају да наведем Ничеове одређење морала:
“Морал је идиосинкразија декадентних који имају скривену жељу да себе освете током живота- и буду успешни”.