У широј српској јавности, о Турској се најчешће говори из две перспективе, геополитичке где се велика пажња обраћа на неосманске и империјалистичке амбиције режима председника Реџепа Ердогана у региону, укључујући и политичку подршку муслиманском становништву на Балкану; и економске где се акценат обично ставља на партерске билатералне везе Србије и Турске, као и на Турске инвестиције у региону. Највеће име у историји савремене Турске, Кемал Паша Ататурк, после пораза у првом светском рату и после распада Отоманске империје, успева да ослободи Турску од страних трупа, одваја веру од државе, проглашава секуларну републику и ствара државу по западном моделу. Две деценије након што је Реџеп Таип Ердоган дошао на чело Турске, та земља је прешла пут од концепта неоосманизма, преко чистог ердоганизма, то би био нови појам. Турска више није секуларна земља, ту веома отворену реченицу је изговорио најпознатији турски писац Орхан Памук, због одлуке да се Аја Софија претвори из музеја у џамију.

Ердоган- нови султан у демократској одори?

Ми смо некада били али и сада у одређеној мери, оптерећени отоманском прошлошћу, која је била каква је била и која је оставила одређене трагове а који се и данас осећају. Али се у међувремену тамо доста променило, Турска је и даље секуларна држава, мада је било неких предлога да се Устав промени, да се тај секуларизам избрише, који се све више брише, али формално говорећи Турска је секуларна држава, република а не калифат. Али је било предлога од стране председника парламента који је сматрао да Турска не треба да буде секуларна држава и да је то зло. Ердоган је дошао на власт 2003. године, пре тога био градоначелник Истанбула, он је као политичар одрстао у једној екстремној исламистичкој партији, Партија Просперитета. И Ердоган је у почетку имао намере да Турску скрене у том правцу, и било је ту неколико покушаја. Ердоган је био и у затвору због рецитовања стихова о побуни против секулариста, позивајући се на минарете као на муслиманске бајонете, због чега је осуђен на десет година затвора али није одлежао целу казну. Али када је победио и када је видео куд свет иде, поготово млади, као људи у културним, пословним и финансијским центрима, он је на известан начин изменио своје ставове.

Турска је у том релативно кратком временском периоду, више пута мењала своје геополитичко понашање. За то време Турска постаје тражена на светској сцени, долазак Ердогана на власт означава једно кретање Турске ка свом самосталном путу и развоју, да се колико толико у спољној димензији издвоји из загрљаја САД, загрљаја НАТО. До 2000 године Турска је је у том делу света спроводила пантуркизам, а то је било у време секуларног режима, када је Ердоган био у затвору, режим потпуно орјентисан на Вашингтон, на њену спољну политику и геоплотику атлантизма, где су они после нестанка Совјетског Савеза, добили задатак да замене Москву у простору средње Азије (одакле у ствари Турци и потичу), да се представи као сила која ће објединити све те туркофонске народе- Казахе, Киргизе, Туркмене, Узбеке. Турска се осећала да има обавезу да замени и царску и совјетску Русију на том простору. Али све је то пропало. Та осмишљена вашингтонска политика за Турску није се примила, јер су се ту народи некако навикли на совјетски систем. То је та евроазијска фаза Турске која је трајала од 2002 па до 2011 године, када је одлична сарадња отпочета са Русијом, када Руси почињу да долазе као туристи када се отвара први гасовод- Русија је отворила гасовод дном Црног мора, то је Плави ток. Ердоган је имао великог савезника, покрет Кизмет и Абдулаха Гулена, који је практично заједно градио Турску са Ердоганом. Али је то структура која је практично повезана са САД и НАТО, и они су све више узимали од Ердогана, држали су дубину турске власти (по просвети, полицији, судству и војсци), а њима је сметао тај однос са Русијом. Почели су у турској војсци да се организују форуми, састанци и разни научни скупови где се говорило и о потреби војне сарадње са Русијом. САД су то хтели да обуставе и они су преко Абдулаха Гулема и покрета Кизмет, покренули оптужбе за државни удар. И они су сви похапшени Ердоган је испунио захтеве Гулема, који је све практично изрежирао аферу са ЦИА. Али тада долази до дешавања у Сирији, прекида се сва сарадња са Русијом, и Турска креће у другу фазу, неоосманистичку. Ту фазу је претходно разрадио премијер и министар спољних послова Ахмед Даутоглу и то је трајало све до разлаза са Фетулахом Гуленом, а то су оне демонстрације на тргу Таксим у Истамбулу, и практично од те 2016 и неуспелог покушаја државног удара, који је извела ЦИА са Фетулахом Гуленом и покретом Кизмет, и од те 2016. Ердоган се поново враћа на те позиције сарадње са Русијом, и то траје до данас. Имам Гулем који је Ердогану доста помагао, је једна контроверзна личност, о коме се не зна много, особа који има иза себе пословну империју, који је у Турској оптужен за покушај државног удара, а он мирно живи у својој вили у Пенсилванији, а САД се и не осврћу на Турске захтеве да га изруче, иако имају уговор о екстрадицији.

Ердоган се увек труди да буде уз народ

Ердоган је у почетку своје владавине покушао да води фунданменталистичку политику- он је вратио фереџе у државне школе и парламент а што су многи секуларисти доживели као скандал. Он је на сваком кораку подизао џамије иако их ионако имао већ доста, и оснива и верске школе и како је сам тврдио, у жељи да створи верску нацију. Врло брзо се показало да је Ердоган врло способан политичар који учи лекције, и схватио је да мора да стане. Ту су били генерали који су по некој традицији самопроглашени чувари секуларизма. Ердоган је схватио све те замке и прво је развластио генерале. Схватио је да не може да иде у правцу где је кренуо у почетку и сам изјављује да он гради демократску земљу где су његови исламисти исто што су демохришћани у Немачкој. Нема више диретктног заговарања исламизма, док је раније изјављивао да ће прогласити калифат. Али је зато урадио друге ствари- променио је Устав и увео председнички систем, и он биквално сада има власт као султан. Он је укинуо премијера, он бира чланове владе, има свог потпредседника, он бира судије, он распушта парламент, он расписује изборе… Ердоган покушава да нормализује односе са западом а који су се јако погоршали од када је купио Руске ракете С-400. Једини је НАТО политичар који има контакте и са Путином и са Зеленским. У САД су коначно морали да схвате да Ердоган није као његови претходници, да не могу са њим да играју игру и да ће се он увек њима повиновати.

Већина Турске живи по исламским правилима и то јесте разлог зашто Ердоган влада већ две деценије. Покушајем државног удара 2016., се завршава ера малтретирања Ердогана од стране САД. Када је избила Сиријска криза, САД и Кизмет су тражили Турску војну интервенцију против Сирије и сиријске владе Башара Ел Асада, и Турска је била на корак да изврши интервенцију против те владе. Тада је срушен и руски авион који је наводно био у Турском ваздушном простору, па је убијен амбасадор Русије у Истамбулу, Турска је упадала неколико пута у Сирију, наводно против Курда али није била усмерена протв владе у Сирији. Али онда одустају од неоосманизма и бива смењен Давутоглу, јер су увидели да су захваљујући тој политици, Турска 2015. била у лошим односима са свим земљама у окружењу. Ердоган је поправио своју политику, одбацио је неоосманизам која је у ствари НАТО фаза и америчка политика, а што је утицало на организовање државног удара. Тада захлађују односи са западом али оживљавају односи са Русијом. Ердоган као искусан политичар у последње време игра на две карте, и то ради успешно, рецимо купује Руско наоружање а истовремено продаје оружје Украини, он осуђује анексију Крима и залаже се за територијални интегритет Украине, али у исто време неће да уведе санкције Русији. Ердоган то може јер је председник велике земље, која има 84 милиона становника, стратешки изузетно важне земље за НАТО савезнике, и он је свестан тога.

Не тако давно Ердоган је узвикивао Косово је Турска, Турска је Косово, или Турска је Босна, Босна је Турска а данас су односи измељу Србије и Турски релативно добри и иду у добром правцу. Да се вратмо нешто уназад, деведесетих година нисмо скоро имали никкаве везе са Турском осим шверцерских аутобуса који су возили до Капели чаршије. И сва робна размена је била сведена на шверц робу. Односи између Србије и Турске су били заоштрени и није било амбасадора тамо већ отправник послова. Односи су по питању политике и економије знатно узнапредовали али су неке горуће ставке и даље остале. Турска је друга земља у свету која је признала Косово, пре ње је то учинио Афганистан, а после Турске САД. Ердоган је направио дипломатски скандал одласком у Призрен 2013. где је рекао Косово је Турска, Турска је Косово. Турска још увек води кампању за признање Косова, јер има исламских земаља које га нису признале, и води кампању за пријем Косова у Унеско и Интерпол. Турској остаје Балкан као један од приоритета у спољној политици.

Оног тренутка када су захладенли односи између Турске и запада, од јула 2016. године, када је те вечери Вучић звао Ердогана да му да подршку (када му нико није дао подршку очекујући да ће бити убијен), од тог тренутка се мењају односи Турске са Сарајевом. Разлог томе је што Сарајево и даље стоји на чврстим позицијама НАТО, и америчке политике, јер они практичне воде прокси америчку политику. Али је зато одличан положај Републике Српске, поготово од 2018. године. Једини Турци који шетају Сарајевом су припадници покрета Фетулаха Гилена, Турска тражи од њих испоруку шест особа, а они то не желе јер су под контролом САД. Постоји план да се у Бања Луци отвори конзулат Турске, а било је више срдачних сусрета између Додика и Ердогана, Турска хоће да учествује у економској сарадњи са Бања Луком, без Сарајева. Та промењена политика смета западу и тај ердоганизам, који настоји да постави Турску као регионалну силу, која има односе са другим великим силама. Та фаза ердоганизма је дакле Србији и Републици Српској отворила врата доброј сарадњи на свим пољима. У политици нема љубави, све се своди на интерес и свиђало се неком или не, Турска је данас незаобилазни фактор у геополитици.

Ердоган прима на поклон Минору и то од ни од ког другог него од Берла, главног рабина за Руску Федерацију

Турска је под Ердоганом имала од почетка две хиљадитих индустријски развоја као Кина од 8-10% раста производње, једина која није била у кризи годинама, до сада. Турска је под Ердоганом направила један огроман технолошко економски напредак. И пре неку годину када је био у посети Србији, Ердоган је у Новом Пазару изјавио свим окупљеним Бошњацима да је њихова држава Србија. А то је након 2016., када је направио отклон од запада. Ко је у ствари Ердоган? По неким давним и полупровереним поацима, Ердоган је Јевреј, припадник организације Долмех. А та оранизација пак под надзором Британаца. Фотографија горе говори пуно, а то је давање на поклон Ердогану највећег јеврејског симбола Минора, који се не даје тек тако и било коме. На фотографији се види вођа секте Хабад, држављанин Русије и добар пријатељ Путина, Лазар Берл. Тиме се ставља на страну претпоставка да је Ердоган казао нешто против глобалиста и да је то био разлог изазивања земљотрса у Турској геофизичким оружјем, он у ствари очигледно и јесте у екипи глобалиста. Тако да ће о Ердогану имати још доста да се чује у временима која долазе.