Обрамице, дрвени предмети лучног облика на раменима су раније носиле жене када су преносиле разне врсте терета- храну и пиће за раднике у пољу, разну пијачну робу а чак су имале и улогу у вези са оностраним и тајанственим. Обрамица се носи преко рамена, зато и јесте ОбРамица, и о у суштини представља комад дрвета, који има средишни лук и на чијим крајевима су или урези, или издигнућа, на које је качен различит терет, и преношен до ближих и даљих места. Најчешће је ношена вода, ручак мушкарцима који су радили у пољу (винограду, шуми), са сточарских насеља или катуна, жене су носиле млеко и млечне производе, ношен је веш до мањих речица и потока на прање, као и употреба у култним делима (ношење ствари на сахране, даће). Обрамица садржи и нека онострана својства (заштите од злих сила, поготову оних који живе уз воду). Обрамице су користиле жене а правили су их мушкарци. С обзиром да су жене те које на свет доносе живот а вода којима се најчешће носи обрамицама је симбол живота, обрамице су по веровањима имале у себи те силе природе, божанске силе или силе које им придају покојници. Ергономија обрамица се зависила од географског подручја, у равничарским крајевима, су обрамице имале већи лук да се не би расипала вода ако би лук био мањи, тежиште је било више доле, док у брдско планинским предеима, са сложенијим тереном за ходање, било другачије. Ергономија је такође била прилагођавана самом носачу. Данас је одлазак на пијац десетак минута вожње док је некада без превоза, пешачење више километара, тако да је обрамица морала бити добро избалансирана и углачана да не би дошло до надражаја коже.

Жена и обрамица

Зна се сигурно да се кориштене од средњег века али на жалост нису сачувани материјални докази од када се тачно користе. Обрамице су биле често и живописно украшаване а често су били древни духовни мотиви. У вези са културом патријархата која се упорно намаће или сагледавање на прошлост из нашег данашњег угла и искуства, обрамица нам даје мало сложенији однос давнашњег друштва. Данас је однос дете-мајка-отац прилично измењен, у древној култури, која је била на технолошки нижем степену, застарели начин обраде земљишта. Како је горе навадено да се обрамицама носила највише вода, треба мало сагледати народну ‘ко коси, ко воду носи’, која у савремено доба дошла до нас као идиом подређења жене према мушкарцима, и по садашњим стереотипима ‘зна се ко је газда’. Али из оне тадашње перспективе, тадашњих друштвених односа, он коси јер је мушкарац физички снажнији, и тежак посао који би он било где обавио, жена би обавила са истом стручњошћу али много теже и са много више утрошеног времена. Народна култура је почивала на начелима потпуне искориштености, на селу се ништа не баца, и у таком једном контесту сарадње, он коси а она му доноси воду како би ту кошњу обавио што брже и боље. Мушкарци су женама правиле обрамице да би са што мање напоре урадиле што бољи учинак, мушкарац ствара сировину а жена му доноси храну и воду (дакел даје живот) и омогућује да се тај круг затвори и да се обнавља. У древној култури, деца су биле мале машине, двоје руку, што више деце, то више руку, који ће одраслима олакшати посао који они не морају да обаве. И самим тим тај круг се шири и тај круг у сваком случају почива на сарадњи и разумевању. Деци су прављење дечје мале обрамице, да би дечаци рецимо научили како се та алатка прави, и како се та алатка носи, да би кад одрасте знао како са нежношћу, пажњом и љубављу направи својој будућој жени (али и сестри, мајци…) обрамицу који ће њему да долакне део послова. А све укупно то није контест патријахалне културе, већ култура сарадње и разумевања.