“Војници, јунаци, Врховна команда нас је избрисала из списка живих. Ви немате више да бринете за ваше животе. Зато напред, јуриш у славу…!”

 

Речи сигурно највећег српског јунака – мајора Драгутина Гавриловића а које је тада записала једна наша друга легенда, Ђорђе Рош. А да ли су знали да поштују његово српство и јунаштво. Чин потпуковника је мајор Гавриловић добио 1915. године. У оценама током наредних година износе се његове заслуге на бојном пољу, јуначко држање, одважно и вешто командовање. Истиче се његова стручност и способности и да су одличне, да је јако интелигентан, сталожен и тактичан. Свака оцена се завршавала са: “да заслужује сваку препоруку за виши следећи положај или звање”.

 

Маја 1917 године је предложен да за “заслуге на солунском фронту” буде унапређен у чин пуковника. Пуковник Живко Павловић, командант Шумадијске дивизије и војвода Степа СтепановиЋ, командант II армије, били су мишљења да је “исувише млад” (имао је 35 година) и да је довољно да буде одликован. 

 

Средином 1919 године, Врховна команда је затражила предлог за унапређење за ратне заслуге из 1918 године. Унапређење Гавриловића ни овог пута није прихваћено. Три члана ратног савета су гласали да буде унапређен у чин пуковника- војвода Живојин Мишић (нацелник стаба Врховне команде), генерал Петар Бојовић (командант I армије) и генерал Милош Васић (командант III армије). Против је био војвода Степа Степановић, који је и даље остао при свом мишљењу да је исувише млад за тај чин. 

 

У пролеће 1920 постављен је за команданта 1. батаљона 47. пука у Крушевцу. Августа те године постаје командант тог пука а 14. октобра добија цин пуковника. За време службе у Крушевцу је учествовао у свим јавним приредбана а своје високо уважавање су му Крушевљани исказали дајући му положај почасног грађанина Крушевца.

 

Са одликовањима је ишло још горе. Имао је већ Карађорђеву звезду са мачевима IV реда за јуначку борбу на Конатици у Колубарској бици али орден III реда за заслуге из надчовечанске одбране Београда није добио “с обзиром на његове године службе и положај који заузима” по мишљењу пуковника Туфегџића, и предложен да буде одликован орденом Белог орла са мацевима III реда. Исти орден IV реда цекао је две и по године а III реда више од три године.

 

На орден Карађорђеве звезде са мачевима је чекао скоро шест година и при том није добио III реда како је предлог гласио већ IV реда. Тежа понижавања су тек следила. Генерал Пешић је одбио његово наименовање на виши положај. На полагању за командантски испит, за чин генерала, Гавриловић је оборен. Други пут му нису дали да полаже. То му је лично саопштио средином јануара 1929. године, генерал Стеван Хаџић. 

 

Врата генералштаба су заувек била затворена за њега. Био је то његов једини и највећи пораз који није могао преболети целог зивота. У његовој 48. години живота отпремили су га у војне административце, шеф административног одсека ђенералштабног оделења у министарству војске и морнарице. Почетком новембра 1930. године је изабран за професора војне академије али да предаје администрацију. Године 1941 је напунио 40 година војне службе. Требало му је 20 година да постане пуковник. А кад је то и постао, држали су га 20 година у том чину. Исте године је пао у немачко заробљениство. Није хтео да први изађе из ослобођеног логора као најстарији тамо већ је изашао задњи. Из заробљеништва се вратио у земљу 1945 и 19. јула умро у својој 63. години. Сахрањен у поцепаном оделу и у туђем гробу. Због посете друга Тита 1961. године Крушевцу, управа места је одлучила да се мајору Гавриловићу скине положај почасног грађанина јер није ред да Тито буде други по реду почасни грађанин.

 

Тако је завршио наш истински српски официр и ратник.