Николај Велимировић је уз светог Саву, Српски највећи духовник и светац. Суштина његовог живота је светитељ, јер је то једина стварна и остварена личност. Михајло Пупин је управо тај који је у једном свом писму њега назвао највећим Србином после светог Саве. “Овај свеет је врећа препуна змија, са једном једином јегуљом, господом Исусом Христом, а ја сам био те вишње среће да се те јегуље дочепам”, написао је једном Николај.

Николај Велимировић

Никола Велимировић је рођен 5 јануара 1881. године, на туцин дан, у селу Лелић. Ту је већ сакупљао сазнања за своју Космогонију, и написао је “бејах пастир овцама, Господе, ти ме уздиже за пастира људима; нудих овцама зелену пашу и оне беху задовољне, нудим тебе за храну људима, они те не окушај; грчи се срце моје у мени Спаситељу благи што многи оставише тебе живог истинитог Бога и одоше себи тражити храну на њивама глади”. Никола је био најстарији од деветоро деце, од оца Драгомира и мајке Катарине. На жалост, до 1925. сва та његова браћа и сестре су поумирали. Ту се Никола срео са феноменом Голготе и смрти и зато се кроз цело његово дело провлачи та мисао и зато је његова доктрска дисертација била о Васкрсењу. Школовање је почео као таоц, јер је држава обавезала да свака породица мора макар једно дете дати у школу. Његова породица је била задруга са четрдесетак чланова и ту се водила расправа и тако је мали Нико одведен у манастрир Ћелије, где је била школа. То је био када данас интернат, ту би деца живела, а суботом би мајке доносиле неопходну одећу. Управо је тај манастир определио Николин будући живот. Николај је на самом почетку школовања показао изузетан дар и његов први учитељ Михајло Ступаревић, и ишао је кући код његовог оца да га убеди да настави школовање у Ваљевској гимназији. Тако да после четири разреда основне школле, наставља школовање у Ваљевској гимназији, где завршава два разреда, а одатле се уписује 1889. у Боголсовију у Београду, и наставља ту школовање.

Након Богословије одлази у Берн, Швајцарска, на постдипломске студије, полаже два доктората, један из теологије, “Вера у васкресење као основна догма апостолске цркве” и други “Ратови у Боки”. За време школовања у Берну,он је одлазио у друге градове, као што су Париз или Берлин, да би тамо слушао друге предаваче. За живота је одлично говорио Немачки, Француски, Енглески и Руски језик. Заједно са Јованом Дучићем, представљао је тадашњи савремени Европски дух и одлични познаваоци тадашње културе и духа. После Берна, наставља школовање на филозофији у Окфорду, Енглеска, докторирао тамо на филозофији Берклија, постао почасни доктрор Универзитета у Лондону и Глазгову. Тамо је упознао тадашњу елиту, био пријатељ са краљем Џорџом V који је обожавао Николаја. Био је међу званицама на годишњици Шелспира а где је било присутно шест нобеловаца, међу њима и славни Тагоре. Тагоре је на позив Николаја 1926. године дошао у Београд. Своје стихове је Тагоре говорио на Коларцу први на Енглеском језику, а онда је те исте почео да говори на Бенгалском језику и тада више преводиоц није био потребан, сви су добро разумели стихове на Бенгалском. Та сличност језика је и био разлог зашто га је Николај представио као блиског рођака из далеке Индије.

Када се вратио у Србију са сви тим докторатима, морао еј опет у ђаћку клупу, да положи преостава два разреда гимназије које није завршио. Иза тога Никола се замонашио, и почиње да објављује своја дело, прво је било “Дела Његошева”, а иза пута по Русији дело “Ниче Достојевски”. једна моћна књига од аутора од само тридесет година. Као млади јеромонах је говорио, беседио, једним новим језиком, и кроз њега је вера после пер векова муцања, громогласно проговорила. Међутим та громогласност је збунила и црквену и културну јавност, па га је недлижни епископ Димитрије, послао у Русију да се мало оправослави. Николају то није било право, и отишао је у Петровград. Тамо није говорио ко је и шта је, већ као обичан калуђер, и пристуствовао предавањима. Док после пар месеци није била нека академја где је говорио неки познати Руски духовник, и онда је Николај устао и на савршеном Руском језику се укључио у дискусију. Чувши га, настао је општи тајац и збуњеност. И одмах му је митрополит Петровгрдаски дао карту, рекавши да он није за овде да ту више седи и да иде да упозна Русију. Том беспланом картом, обишао је целу Русију и све Руске светиње и упознао са великим духовницима тог времена. Иза тога и насраје његово дело “Ниче и Достојевски”.

У време великих ослобађања од Турака издаје своје дело “Беседе под гором”. Након Балканских ратова, долази први светси рат, наша војска се повлачи и њему краљ Петар и Пашић шаљу поруку да дођу у Ниш. Ту њему дају предлог да иде на запад где би представљао нашу борбу. И у монашкој мантији он одлази у Лондон. Он је савршено владао окфордским дијалектом енгелског језика и дошао је у Лондон, и одлучи да крене у Хајд парк. Из мантије извади грулу и почне да свира. Народ се окупио око њега. Након свирке он је почео да им говори о Србији, а онда су уследила питања као “јел та Србија негде доле око Индије”, “на југу Африке”, има ли ту птица, има ли у рекама риба”… али чувши његов језик, један присутни англикански пастор и питао га је “господине, имате ли у вашем календару неку слободну недељу да дођете и проповедате у мојој цркви?”. Николај није имао никакав календар па извади некакав папирић, погледа у њега и каже “па могао бих идуће недеље”. И тако је почело… и доживео је да буде први странац који је говорио у катедрали светога Павла. Ту се скупљала сама елита, почев од краља, министара, племића, и друге елите. Своју беседу је почео речима:

“Долазим из Србије, сва је светлост за земље отишла на небо, једино нам још одозго сија. Видео сам ово чудо архитектуре, задивио се, и са правом носи назив једног од светских чуда, грађена је од материјала драгог камења и свега, из целог света у Империји у којој Сунце не залази. Али господо Енглези, ја долазим из земље у којој постоји храм и већи, лепши, светији, узвишенији, величанственији од овог.” Настао је тајац и збуњеност сујетних Енглеза. Николај је онда из џепа своје монашке мантије извадио слику Ћеле куле и рекао:

“Ово је храм саграђен од костију и лобања мога народа. Један мали. Али када би све лобање и кости саградили, саградио би се храм триста метара дугачак, толико широк и висок, и свако би од мога народа мого упрети прстом и рећи- ово је лобања мога деде, мога оца, мога брата, моја мајке.”. Он је ту добио велику подршку, за соју земљу, за војнике, даме су скидале огрлице и други накит а краљ Џорџ је противно протоколу а у свом одушевљењу и збуњености устао са свог почасног места, дошао до Николаја и загрлио га, пољубио руку, и рекао “Енглеска неће вратити мач у корице док Србија не буде била слободна”. После рата енглески војни министар је рекао да је Николај својим делом у англо саксонском свету, допринео савезничкој победи колико и једна армија на фронту. Иза тога је Николај путовао за Америку. Тамо је проповедао у једног катедрали у црначкој четврти, звали су га црначки месија- пет хиљада црнаца је носило Срспску заставу и певало Српску химну! Његова сва моћ је била реч!! Он је имао снагу и моћ да мења свет.

Николају Велимировићу су још 1912. године нудили да буде владика, али је одбио. Није желео да буде ни епископ. Али 1919. године на наговор Протића, Пашића и митрополита Димитрија, он је прихватио тај позив али он никада није био задовољан тиме што је постао владика. Он је желео да буде мисионар, да путује и проповеда међу људима. Изабран је за епископа Жичког, ту је кратко био и онда бива премештен у Охрид. Када га је његов пријатељ Григорије Божовић обишао у Охриду и Николаја који је у Охрид дошао у цилиндру, мантији, намирисан, и Григориј га ту затиче у обичној платненој мантији, и обичним дрвеним чворноватим штапом, потпуно преображен. Након једне беседе у цркви, када су дошли кући Григорије рече Николају- “пријатељу, видим да си променио стил, европејски, одевање, облачење, понашање, али си променио и језик и стил. Шта би са оним твојим пранасовским узвишеним стилом?”. Николај је рекао- “брате, до сад сам говорио да ми се диве, од сада говорим да ме разумеју”. Охрод постаје стецишне културе и духовности и ту долазе сами умни људи из света да виде Николаја. Ту он почиње један велики преврат у духовном животу Срспког народа, створена је нова држава и све се изменило. Народ жељан духовне речи а свештенство недорасло том задатку, и народ сам почиње да се моли Богу по кућама, као у раном раздобљу Хришћанства. Свештенство бива незадовољно том појавом а он се ставља на чело народа а против свештенства, брани их. На једном месту Николај и каже- “немојте се бацати каменом на њих, јер можете погодити Христа.”. И почиње да пише за њих мисионарска писма, а затим настају ти велики Богомољачки скупови, и Николај је тада ударрио темеље живота Српске цркве, и удахнуо нову душу и нови живот у Српску цркву. Године 1937. долази до сукоба између цркве и државе у вези конкордата, и Николај стаје на челу борбе против конкордата. Николај баца анатему на Стојадиновића и све који су гласали за конкордатискључује Стојадиновића из цркве (иако је био раније и добротвор и даривао). На жалост, патријарх Варнава бива отрован и на његово место долази Гаврило Божић који је био пријатељ са Стојадиновићем, и он ослобађа Стојадинвића, а Николај из протеста три године не долази на сабор. Тек 1940. године су се измирили у Каленићу. Аки ускоро долази нова несрећа, други светски рат. Њему претходи потписвање пакта са Трећим Рајхом од стране Југословенске владе. Студенти долазе до његвог доксата у Краљеву 25. марта 1941. и траже да им се обрати. Он је ракоа да сутра иде на седницу сабора и мој став ће бити да се Библијском антихристу Адолфу Хитлеру мора стати на пут. И црква ће рећи своју одлучну реч- боље гроб него роб. Понизимо се пред Богом а поовисимо се пред људима. Ту реченицу Срспке цркве “боље гроб него роб” су демонстранти међу којима није било комуниста, јер су они били против демонстрација, јер је њухов “духовник” Стаљин био у добрим односима са Хитлером тј, у савезу. То је био народни бунт који је проистекао из Николајевог покрета а који се ширио међу народом. Немци су били бесни због тога и врло брзо су се и осветили, између свих циљева су гађали и Жичу да повреде Николаја Велимировића који је јако волео тај манастир, то је била његова љубав. По окончању априлског рата, Николаја Велимировића су затворили у Жичи, одатле га премештају у Љубостињу, одатле у Војловицу, а у јесен 1944. га шаљу су сурови логор Дахау, где осмог маја 1945. бивају ослобођени од једне америчке јединице. Није желео да се врати у земљу, говорио је “када кућа гори, пожар се гаси споља”. Одлази у исељеништво, кратко борави у западној Европи а потом одлази у САД. У САД га дочекују раширених руку, Године 1946. добија почасни докторат Колумбија Универзитета. Године 1952. године је отишао на скуп светског савеза цркава, и када је ушао у салу, са преко две хиљаде људи свих Хришћанских конфесија, сви су клекли.Новинар је тада записао- “улазио је човек који на себи носи живе ране фашизма и комунизма”.

Упокојио се у Руском манастиру светог Тихона 1956. године, а одатле је пренет у Либертивил где је сахрањен, а у мају 1991. се преносе у његову задужбинску цркву у Лелићу. Године 1993. је канонизован за свеца. Иза њега је остало двадесет хиљада објављених страница а где се ни једном није поновила иста реченица или мисао. За крај један његова мисао:

“Више бих волео да ме Господ избрише из књиге живота, него да ме неко слави и поштује а да не држи ништа моје, ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела”