Део лета 1990. године сам провео у Призрену, као припадник посебних јединица републичке милиције. То је кренуло почетком те године када сам однео документацију потребну ради наставка летачке сезоне. Погледа ме тадашњи председник аеро клуба а и начелник станице милиције у Крушевцу, насмеја се и рече “возач оклопних возила”. Мало ме збуни ал ајд… нешто иза топга, звони телефон и човек са друге стране рече да се оснива јединица полиције, тада је била тајна и јел сам вољан да ступим у њу. Наравно, радосно пристанем, коначно нешто корисно да се дешава у мом животу.

Возило које сам ја возио и добра екипа људи

Касније су ме опет звали, задужио опрему, оружје и отишли у Београд на састанак јединице. Поделили смо се на две групе, једна је ишла кућу а ја сам ишао у Краљево, да преузмемо полицијска возила. То су била возила М.60, оклопни транспортери, у свежој тамно плавој боји. Обука за њих је био прави јавашлук, било је без неког јаког надзора и неки типови из београда су просто улетали на место возача, и највише су се они возили, неки као ја, су једва мало били у возилу. Ја који долазим из малог места (Крушевац), са хармоничнијим односима, нисам пре тога видео толику количину безобразлука и дрскости. Све једно, ми у Краљеву утоваримо возила на воз и правац Косово.

Воз иде лагано, помало и досадно. Уђемо на простор Косова, а оно нека магла, све влажно, ич ми се није свидело. Видим по ливадама крда биволица, то је неко говече које чувају шиптари. Деца их чувају. Воз стане из неког разлога, а ја гледам у једног дечака, сав у неким дроњцима, прљав и нема ништа уз себе, стоји поред биволоца. Ја му махнем да дође, он дође и дам му моје дневно следовање хране. Узме он и врати се код стоке. Воз креће а он показује прстима онај знак “Ве”. Прстом му покажем “но но”, да то није у реду да ради. Стигнемо ми у Призрен. Возилима прођемо кроз град, шиптарима уопште није било мило. Леп мали град, некако орјенталног типа. Ту одма поред гр Албанија. Одемо ми до касарне. Имали смо посебно оделење где смо били, осим нас ту је била и ЗОМ (здружени одред милиције). Ми смо био део веће јединице, друга је била у Приштини.

Имали смо стандардне милицијске униформе и преко њих стављали навлаке у три боје, као тадашње шаторско крило- зелена основа са окер и кестењастим шарама. Само су се командири разликовали, имали су неку униформу у маскирним плавим бојама. То је наша индустрија радила за Немце, ако се не варам у Врању, и поерд тога што су имали своје надзорнике свугде у фабрици, наши су успели енкако ад украду неку количину платна и да ураде серију баш лепих униформи. Били смо мало и размажени, па закукамо немамо ТВ, они га из БГ пошаљу и тако даље да не набрајам. Храна добра као и плата. Али патроле заморне, идемо по граду, па околним селима, разним стазама около. Дођемо у касарну прађњаву и прљави а ови из ЗОМ-а нам потрошили сву топлу воду. Имали смо вишкова хране и једном скупимо велику кутију кекса и кад смо пролазили кроз неки шиптарско село, зауставимо се, ставимо кутију на пут и одемо. А неки деда шиптар нешто показује деци и деца салетеше и ишутираше ту кутију. Наша посада се звала “Бабарога” а ови испред нас “Апаурин”.

Са наше стране нисмо гледали баш никог као непријатеља. Неком приликом један припадник милиције је током посете локалној златари, украо нешто. Одмах је био ухваћен и одстрањен из јединице. А златара у Призрену колко ти душа жели и јако су вешти, невероватни радови. Крчме одличне и када смо имали слободно време, одемо код неког Србина на роштиљ, порције за једну особу а могу ладно три особе да се нахране. Били смо радо виђени гости.

И онда почне да ти се показује систем, какав јесте. Дођу нам предавачи, не зна се који је гори, један што је требао да објасни прву помоћ, чита из неке књижице о томе, односно сриче, као да учи да чита а цео утисак је да он који је здраствени радник, појма нема о првој помоћи. Онда дође неки шиптар, водник у армији, да нам покаже око митраљеза М2 којим су били наоружани наши транспортери. Више је забадао нос око нас ко смо и шта смо него што је показивао само оружје. Неком приликом дође из команде у Београду нарађење да ми треба да сво своје оружје и муницију држимо у возилима, а то је неколико стотина метара од нас. Скочи један наш, са видним босанским нагласком и каже “а шта ако нас овлен напану…”!!! И наравно одбијемо малоумни предлог наших из Београда. А само шест месеци пре тога су биле крваве борбе… Да је то све, било би добро…

Једном, у тренуцима доколице, главрњам тако по касарни и другу који се шетао ту, покажем доле у правцу једне старе српске тврђаве и кажем како би било добро да једном кад будемо били слободни, узмемо неко месо и скупимо се доле и мало роштиљамо. Он ми рече да је ту забрањено да се иде јер ту иредентисти држе оружје!!! Ја забезекнут- па кој мој ми радимо овде кад они ту мртви ладни држе оружје и још ми не смемо доле да одемо. И ту ми је било јасно ко дан да ће Косово пре или касније бити отето и да се томе не може одупремо. Једна од трагедија тада је била кориштење назива “иредентист”, јер иредентист је особа која покушава да поврати своју изгубљену земљу. И кад наши у вестима јаве за иредентисе, и страни медији то пренесу, њима у иностранству је све то нормално, људи нису никакви сепаратисти, теростисти већ племенити родољуби који хоће назад своју земљу. Невероватно колико су речи важне а неко ко то зна, намерно убацује погрешне. Да не досађујем више, нема ту шта посебно да се каже.

Догодине у Призрену? Нема шансе. Али као што сам давно видео да ће нам отети Косово, тако и сад видим да ће га вратимо али вероватно и много више. Можда и без губитака. Ми да га вратимо, нико други. Само стрпљења и чувати спокој у души.