У једном од својих недавних наступања, председник Руске Федерације В.В. Путин је поново поменуо хиљадугодишњу Русију. А то је само један од лажних митова на којима почива Русија. А она се некако надовезује на мит о Киевској Русији која никада није била (већ је тема обрађена овде). То се узима као темељ на коме су почивали сви руски цареви, па чак и Стаљин и данас В.В. Путин.

Средина 16. века је тренутак када можемо да говоримо о постојању руске државе

Време које се тада помиње није постојала јединствена Руска држава, било је више Руских држава али за разлику од нас, који смо имали свест о Српским земљама, код Руса то није било. Руске кнежевине су тада међусобно ратовале а и руске кнежевине су било дуго под Монголима, што се данас итекако занемарује. Најсмешније да Монголе никада нису победили (ту већ пада у воду други мит, о непобедивости Руса) већ су сами отишли због других утицаја. Киевска кнежевина је била у то време најјача и најразвијенија и њима су управљали велики кнежеви и ту може бити разлог данашњег својатања. Али та кнежевина нема посебне везе са царством јер нема везе због Монголске владавине. Познато је да је наша кнегиња Милица поклонила Сребреницу руском манастиру на светој гори а да је тај руски манастир зависио од српске помоћи јер су све копнене везе са било којом руском кнежевином биле прекинуте. Те руске кнежевине су плаћале монголским кановима данак и морали су кнежеви да иду на поклоњење. Након нестанка Монгола са тих простора, јављају се Рориковичи као владари.

Први је био Владимир Рорикович и њега данас својатају и Руси и Украинци а стварно се и не зна ко је јер су тада многи појмови били другачији него данас. Према руској историји, он је био нордијског порекла. На том миту Русија и покушава да докаже да је Украина њихова и то је темељ свих сукоба на тим просторима за све ове векове. Такође се потпуно добацује постојање других кнежевина ту које нису руске а да је главни град био Искоростен. Да би поткрепили своје тврдње, смишљени су називи велика Русија, бела Русија и мала Русија и то је појам из касније царске Русије. Али зна се да су на подручју данашње Украине дуго живели самостално а да су Белоруси по свом ДНК јако блиски Пољацима. Када је царство и постало, највеће проширење је било на исток јер практично нису имали јак отпор али је било мање на запад и југ.

Први руски цар је био Иван Грозни, који је несумљиво српског порекла, дакле не руског, и занимљиво иако је церемонија крунисања била ромејска, цар је носио монглоску капу. Имао је огромну подршку православне цркве и то је била прилика да се они издигну, да себе прогласе јединим правим православцима, да је једино православље само у Русији и то је утицало и на представљање себе као трећег Рима. У сваком случају, тек од Ивана Грозног може да се сматра да постоји руско царство и Русија као јединствена држава. И тада се јавила замисао да је руски цар постављен од самог Бога (једнако као што Ватикан тврди да је Папа од самог Бога), и то је темељ руских владара самодржаца. Пред царем се падало на под и додиривало челом под, што је на западу одавно било одбачено. Љубљење скута је било из источњачких деспотија и то је један од обичаја уведен од руских царева. Црква је од њих стварала свеце и ретки су цареви који нису проглашени светим а све је то пријало самој цркви која је имала итекако велику моћ. Замисао себе као трећег Рима је самопроглашена а има тврдњи да су на то чак утицали и неки српски свештеници. Колико има јак утицај види се по томе да наша православна црква и даље користи јулијански календар а под утицајем Москве. А зна се да је на великом скупу којим се одлучивао календар, наш велики научник Милутин Миланковић урадио свој предлог који је био опште прихваћен само не од нас и Руса. Тиме се некако и потврђивало наслеђе римског царства.

Иако је Иван Грозни користио Законоправило у свом владању, то се није укоренило, већ се у разним деловима Русије владало по локалним законима и правилима па је било ту разних закона и обичаја, како народних, тако и монголских, црквених и свих могућих других. Као и данашњи тајкуни, бојари су имали велика права и ником нису полагали рачуне, били су дословно држава у држави. Неки цареви су се и сурово обрачунавали са њима само да би сачували власт, Иван Грозни је један од њих. До 19. века то је била земља кметова, обесправљени људи а има много извора који помињу и ропство. Кметови су били везани за земљу и није им давано право да иду одатле, они су исто били продавани заједно са земљом. Јеврејима није било дозвољено да живе у градовима већ су за њих били посебни простори где им је било дозвољено да живе. Жене нису имале велика права и биле су у потпуности зависне од мушкараца и њихове воље. Са тим се стало тек средином 19. века. Промене почињу после револуције декабриста 1825. године и тада почиње стварање друштва са другим основама. Опет, било је чисто копирање западне културе.

Бог на земљи има своје разне облике, ова карикатура руског аутора јасно казује све

Један од митова који гура Русија је о правима и слободама других народа а у стварности русификација је имала невиђене размере. Други народи нису имали равноправни статус, и иако је била земља многих народа, није била и земља многих култура, то је владала само руска, само је руска црква била дозвољена (познат је пример да су Србима који су се борили за Русију, није дозвољено да имају своје школе и своју цркву). Некако се попустило Пољацима и Балтичким народима па су задржали своју католичку и протестантску цркву. Али је Пољацима након распада Пољске било забрањено да говоре пољски. Од других народа се мало попуштало Немцима јер су доносили технолошке новине и унапређења, али су и они данас са руским именима и презименима. Чак и чувени Стаљин није смео да говори грузинским језиком у школи и чак је добијао батине због тога, тако да то треба имати у виду као могући утицај на његову будућу страховладу и страдању руског народа. А као што се види, то је двадести век. То гушење је ишло све до прогањања народа. Наметање руског мита је била стварна политика. У том могу да се виде корени садашње мржње неких народа према Русима.

Словенофилство је исто један од митова који се гаји. Панславизам је надвладао у 19. веку и то се може претпставити као сплетом околности, јер је у Русији било много струја. Ту се Русија поставља као наводни заштитник свих Словена али је велико питање кога су и како штитили? Јер они стоје из стварања бугарске државе и то на чисто српским просторима и панслависти из Русије су управо заговарали да бугарима историјски припада простор од црног па до јадранског мора. Панславизам је имао посебан утицај преко православне цркве и било је српских свештеника који су се школовали у Русији и они су били ти први који су у Србију донели поданички став према Русији. Пример је Његошево “моли се Богу, гледај у Русију”. И то су по мени корени затупљивања Срба да морамо да зависимо до било кога и где се српство мери јесмо или наклоњеи Русији или не.

Једнакост народа је исто мит и бајка. Национализам је увек имао јаку ноту у Русији па чак је и у совјетском савезу била јака националистичка нота. Стално се истицала руска социјалистичка република, истицало се да је руски народ повео све друге у револуцију и слично. А зна се добро да су вође били јевреји а касније су ту дошли и грузини. На већину водећих руководећих положаја су долазили Руси, чак су и за локална управна места слали Русе. И данас у украинској влади има много Руса а самих Украинаца врло мало. У правом смислу је то био Руски националистичко хегемонистички приступ. То је приметно и у величању победе у другом светском рату, сва заслуга се придаје Русима а зна се да су у првим борбеним редовима били Белоруси и Украинци и да су сами Украинци поднели половину свих жртава које је имала СССР у другом светском рату. Након распада СССР сви народи се враћају својим национализмима и то је вероватно био начин да се заштиту од баука Москве.

Има у Србији доста верника у бајке

Митови се настављју стварањем нових митова. У то учешће има и Србија и једна од најприсутнијих да је да цар Николај ступио у рат због Србије. Доказ томе није нађен никад али стоји да су ако тако гледамо и други ступили у рат али у сваком случају Русија би ступила у рат из својих интереса као и уговора међу царствима. Било је добровољаца у свим ратовима али без икаквог кључног утицаја. И у ново доба све ово горе поменуто има јак утицај, мени се много пута десило да се неки Рус јави и тражи да пишем руски. Чак ми је тражено да све објаве на овом сајту буду на руском. Ми Срби волимо да кажемо “говори српски да те цео свет разуме” али су нас Руси у свему томе надмашили. Просто је утисак да је Русима битна хегемонија и наметање, као да не желе да буду вољени и прихваћени.