Косовска битка која се одиграла на данашњи дан се код нас Срба бележи као једна од најважнијих и преломних догађаја у новијој историји. Вероватно је и раније било неквих таквих али се данас о њима мање зна или им се из одрђених разлога придаје мања пажња. Тај дан је и дан Крушевца и за нас он има посебан значај. Јер из Крушевца је кренула војска и то је једно од места где се војска причестила пред битку. Култ Косова је био посебно јак код нас и то говоре многе ствари, као прво споменик косовским јунацима, многе улице посвећене јунацима из Косова али и производи као нпр. вина “Цар Лазар” и “Царица Милица”. И то је успевало и одолевало и поред тврдог покушаја другова да је у питању српски национализам и слично. И тада у СФРЈ ми смо у школама учили како смо ми ту битку изгубили, Вук Бранковић издајник и сл…
Величанствени приказ битке на Косову, на жалост мени непознат уметник
А онда долазе осамдесете године где почиње миц по миц да се слободније говори о многим темама а једна од њих је и битка на Косову. Прекретницу је урадио један млади научник, историчар, који је баш тада магистрирао на теми те битке. Слушао сам без даха његово гостовање на радију, мислим да је био радио Београд. Била су то тешка времена за истраживаче јер су Србима, Грцима и Бугарима, био забрањен приступ архивима и документима која су се чувала у Турској а нема сумње да су она веома важна за расветљавање историје. подаци које је он изнео су и данас запрепашћујући, можете мислити онда како је то звучало. Да пођем од саме битке, зашто је до ње дошло? Мало истраживача данас то и помиње а овај горе поменути, коме на жалост име нисма упамтио, је у турском архиву нашао писмо хрватске (!!!) властеле која се обратила турском двору и описала је Србију као одличну мету за будуће походе. Ту је описано да има много цркаца чије су куполе прекривене златом… и за Турке довољно! Најновија истраживања казују да Хорвати, Чорвати или како већ, није народ већ посебно образована војан формација, као што су били Сармати и Викинзи. До сукоба са српском властелом је дошло након натезања око престола, где су Срби били за једну страну а Хрвати за другу (мислим да су наши били за Карла IV Луксембуршког). Победила је ова друга, њихова а као чин освете се дешава писмо упућено Турској. И Србија убрзо постаје главна мета.
Карта продирања Турске према нама
Турска је дотле кидисала где је стигла тако да је било доста битака где су учествовали, позната је Маричка битка али битка на Куликовом пољу 1380. где су Татаре поразили Руси. Занимљиво да се у неким нашим списима Турци називају Татари. И тај простор је опет у древно доба спадао у српске земље. Грубо речено, Турци/татари су удар вршили на српске земље и ми смо били штит Европи. Наон смрти цара Душана, наше земље се распадају на више земаља а било је повремено и мањих ратова унутар њих самих. Лазар је управљао подручјем око река Морава и та се земља звала још и Моравска Србија, која нема везе са моравској Чешкој. Начелно су биле три велике државе, краља Твртка у Босни, кнеза Лазара (мада је упитно јел био кнез, тај израз је дошао касније од Руса, има података да је био краљ) и земље Вука Бранковића, где се битка и одиграла. Велико је питање ко је тада у ствари био главни, јер титула твртка је гладсила “у Христа Исуса благовјерни и Богом постављени Стефан, краљ Србима и Босни и Поморју и Западним странама”. У Моравској је пак постојао Доротеј, о коме се скоро ништа не зна. Мало има података али зна се да је све одлуке доносио сам, док је Лазару све важне одлуке морао да одобри савет. Има неки документ који каже како Доротеј поклања неким манастира низ села око Крушевца. Та историја нам је и даље закулисна.
Лазар Хребељановић, предводник српске војске
Самим тим је и закулисно избор места и времена битке. Дан је био Видовдан, дан светог Вида или Белибога. Уз многе ствари које му се придају, био је и заштитник војника, покровитељ ратне среће. Указује ли то да је у Србији стара вера и даље имала велику моћ? Најбитније ипак је да су те државе тада биле на неки начин уједињене и да су се заједнички супроставиле непријатељу. Турци нису мировали па је било више битака пре самог Косова, тако су ту битке код Параћина, Плочника и Билеће, где су Турци претрпели пораз али су ипак освојили Ниш, важно место за будућа напредовања. И онда долази до битке на Косову, где су уједињене српске снаге биле потпомогнуте витезима из западне Европе, познато је да су на Косову пољу нађени остаци немачке витешке опреме. Србија је имала снаге да плаћа стране снаге да буду на нашој страни.
Војвода Влатко Вуковић који је дошао из Босне
Турска документа су колкко поуздана на тему неких ствари, толико и непоуздана. Пример је самог Мурата, њега називају како емир а тако и шах а то није иста титула. И сва турска документа упорно понављају да се победили у бици, да је крило под командом Бајазита разгонила војску неверника (тако су нас звали). Док друга пак кажу другачије. Ни једно се не слаже јел Мурат погинуо на самом почетку битке или на крају. Чак и српски имају тешкоће, слово о Лазару писано неку годину након битке каже “Брани преставши и бесчислноје множаство обојих избијених, глагољу Србљемже и супостатних, и по Косову Пољу сих салежештих, ви- шеречениже Аморат мачним оружијем срдачнују јазву пријем, нужно душу своју изврже“. Константнин Филозоф тврди да је Мурат убијен за време битке. Најстарији турски писад, Ахмедија, који je неколико година после Ко- совске битке написао еп Александриду, помиње у њему Муратову смрт. По Ахмедији je Мурат убијен после битке, за време док су Турци гонили српску војску: (Српска) војска најзад изнеможе од задавања ударада, неверни бежаху одатле поникнувши главом. Коњица и војска оде гонити непријатеља, а шах са неколико слугу оста на једном месту. Стајао je онде, чим се војске врате да могу опет онде наћи тога вођу. Приповедају да je, окаљавши ce од главе до пете у крви, онде лежао и неки каурин… и прискочивши удари шаха хашдаром“.
Милан Топлица, један од витезова са Косова
Шта на то каже горе поменути историчар који је осамдесетих година магистрирао на теми битке на Косову. Његова истраживања су довела до податка да је турски султан убијен док је шетао пољем и убио га је рањени војник копљем лежећи на земљи. Шта је ту битно- такав начин убијања је за Турке тада био сраман и хтели су очигледно да окаљају и прикрију сам догађај. Али ту има нешто важно, а то је опет открио овај истраживач- након битке на Косову, уведено је правило да ко прилази султану, да му са обе стране стоје по један роб и да му чврсто држе руке. А то може у коначном да пружи одговор на то како је Мурат убијен, нема сумње да му је неко пришао и убио га. Турски историчар Уруџ, који је писао историју битке средином 15. века каже “један од моћних невер- ничких бегова“, који се “био заверио“, устао између лешева, са изјавом, да xohe да целива цару руку, па дошавши са врло оштрим и као вода блиставим хандаром удари падишаха, који je седео на коњу“. Одмах после тога „бегови се скупе на једно место, и у тој околности сложе се у томе, да подигну султана Бајазита на место његова ода“. То је већ комбинација свих могућих сценарија убијања Мурата. Након тога долази до убијања једног од синова Мурата и Бајазит преузима вођство. То међусобно убијање није ништа пореметило, код Турака је то било нормална појава.
Милош Обилић, витез који је пресудио Мурату
Једини извори писани у време саме битке су извештаји краља Твртка флорентинскоји трогирској општини и у једном од њих се каже како je Мурат “на месту, које се назива Косово Поље, са безбројним хиљадама своје војске и са своја два сина пао“. Честитајући краљу Твртку на тој победи, Флорентинци истину, наводећи то без сумње по његовом писму, како су “дванаест великаша, који су се били заверили, пробили непријатељске редове и камиле у кругу везане, и прокрчивши мачем пут, јуначки продрли до Муратовог шатора“, и како je један од њих Мурата “мачем снажно ударно у грло и у трбух и убио“. Како стоје ствари, мурат је ипак погинуо на самом почетку битке. На месту погибије Мурата је постављено турбе и оно се налази даље од места где је по логици ствари требао да буде а што упућује на могућност да су их Срби гонили и ту стигли. Да није било гоњења српске војске од стране турака, као што више турских извора пише. У писму Трогирској општини, из 1. августа 1389. године, Твртко је писао о хришћанској победи, када је “охоли сатанин син и слуга (superbum satanae filium et ministrium), непријатељ Христовог имена и целог људског рода и православне (праве) вере (ortodoxae fidei inimicum)… напрезао да избаци отрова колико можеˮ, поражен на бојном пољу (cum triumpho campo confliximus).
Можда је занимљиво да поменем учешће Влатка Вуковића, који је био одређен за главнокомандујућег Тврткове војске. Он је био познат како по јунаптву али тако и по томе, да је на Косово поље донео топ. Топ се тада могао користити као класично артиљеријско оружје али и за застрашивање. Да би се схватио значај топа на Косову, треба да скочимо много унапред, почетак 20. века и рата између Турске и Италије у северној Африци. Тада се први пут у неком рату користи авион и њега су имали Италијани. У борбеном смислу није имао велики учинак, није било лако погађати циљ шедским бомбама али много тога се октрило када је један италијански пилот пао у турско заробљеништво. Њему је приређен велики банкет и почаст и тада су му Турци причали да је његов авион изазивао велику панику и расуло међу турском војском, мислили су да се то појавио дух Сиди Абдерсалама. Сад видите- почетак 20. века, савремено доба, летелица изазива панику уз бујицу сујеверја, може само да се претпостави како је топ могао да дејствује на психу Турака много векова раније.
Иван Косанчић, витез са Косова
Око саме личности која је убила Мурата се много сплеткари. Како се из докумената тада види, име није помињано, како Турци а тако ни наши. Тек негде око 15. века се појављује његово име али погрешно, као презиме Кобила, Кобилић и на крају у 18. веку се утврдило као Обилић. Дакле, тек Ашик-пашазадеа, дервиш са краја 15. века, је написао да је Мурата убио “један неверник, по имену Билиш Кобила (Biliš Kūb-ila)”. Моја претпоставка да је игра презименом намерна, да никакв Кобилић није био. Обилић је наше презиме и таквог још има у Украини, као Обилич. Био је племић мањег ранга а има и село Мрмош код Крушевца који носи име по његовом рођеном брату и ту има и манастир задужбина. Велико је питање јел на морал и пораз Турка утицало убијање Мурата или горе поменути топ. Све једно, управо је Твртков извештај о победи Срба на Косову био повод да звоне звоне на катедрали Норт Дам. Колучо Салутати, који је честитао Твртку победу је о овом догађају написао- “срећан над осталима и онај, који вођу толике силе, јурнувши му мач у грло и скут, јуначки умори. Срећни свиколики који као жртве убијенога вође над оном ништавном лешином славном мученичком смрћу живот и крв пролише (beati cuncti qui glorioso martirii genere… vitam et sanguinem effuderunt), а од свих је ваше величанство најсрећније (felicissima est vestra Maiestas), које посвети тако славна и нигда незаборављена победа”.
Под великом је питањем и погибија Лазара. Сви турски извори тврде да је ухваћен са групом племића поред неке цркве релативно близу места битке и ту погубљен. Ако су изгубили као што се тврди, нема смисла да се ту опупшта уз неку цркву, у близини места битке где још сигурно има неких групација непријатеља који могу да га убију. Најприродније је склањање, повлачење, бежање, зовите како волите. Деведесетих година сам се мало випе дружио са неким археолозима и истраживачима из Крушевца и ту сам сазнао један невероватан податак- Лазар уопште није погинуо на Косову него након Косова. Увидевши да је Србија ослабела након битке са Турцима, Угарска упада, почиње освајања, падају два града и у токи битке за један од њих, гине Лазар. Након косовске битке Лазар се на кратко склонио у један утврђен град на Јастрепцу. Нас неколико нисмо били лењи, и отишло смо на Јастребац на место где је по нашој логици могло бити утврђење. Попели смо се на један од врхова и ту смо на змељи нашли правоугаоне остатке нечег великог, што је лако могло бити тврђава. Али то је само претпоставка, нека озбиљна археолошка истраживања то тек треба да покажу и докажу.
Толико о бици која се одиграла 15. јуна 1389. по старом календару. Ово је било моје виђење а које у много ставки нема везе ни са једним до сада изнетим. Занимљиво је да сви извори који помињу ову битку имају једну заједничку ставку- помињу га као верски рат општег значаја. За тај рат су Турци куповали оружје на све стране па чак и код миланског војводе а то личи на данашњу ситуацију када се оружје продаје свима, само зараде ради. Та битка је била коначно слабљење Србије и миц по миц, почиње да нестаје када је падом последње тврђаве 1454. коначно Србија нестала као држава.