Да би схватили тешкоћу расветљавања наше историје, мислим на древну, мора да будемо свесни више ствари. Као прво огромна количина наметнутих или новостворених фалсификата који се начелно заснивају на томе да се ствари из прошлог придају другима а не изворним творцима. Друго је уништавање свих могућих доказа од свих страна, почев у ратовима некад па до данас када се опет смишња нова историја. Тако да је наћи корене витешког реда код нас Срба јако тешко. Из нешто сачуваних списа по Русији и Украини, знају се неке кључне ствари а то је да су у древној прошлости, дакле пре примања хришћанства, титуле нису биле прелазне, тј. нико није био краљ довека и та титула није породично наслеђивана. То је била привремена титула. Тако је било и са витезима, то су били најбољи ратници и за разлику од средњег века, то им није било занимање. Они су имали тежак дан, време су проводоли у свакодневним пословима а други део дана су посвећивали свом витешком вежбању.

Илирски шлем нађен у Далмацији

Како о томе нема много података, овде ће више података бити на тему средњовековног реда витеза код нас. Да је традиција ратништва код нас велика, говори и прва фотографија овде, сачувани Илирски шлем. Иако је дуго тај народ нетачно приписиван шиптарима, данас се зна да је то наш народ и да је дуго постојао пре многих других. Уочава се велика сличност са старо грчким шлемом па нема сумње да су стари Грци осим културе од Пелазга, од наших Илира узели и војну опрему као своју. За средњи век већ има сачуваних записа, много више археолошких налаза, живописа у црквама, одакле може да се сазна више о нашој војсци, наоружању па и онима који су их водили. Веома веродостојна представа ратника је сачувана у цркви у Стону, из средине 11. века. Исто су одлични и веродостојне представе светих ратника у манастирима Ресави и Манасији док у Дечанима имамо леп приказ шлема са визиром. Тада, као и сада, постојало је трговање оружјем, зарада на ратовима није нова ствар.

Србија је по питању оружја имала више раздобља утицаја тако да имамо од раних римских, грчких и касније ромејских, а видан је и утицај западно европске војне технике. Оружје је било нападачко и одбранбено а врхунско оружје по самој технологији су били мачеви. Како ствари стоје, сви средњовековни мачеви у Европи вуку непосредан утицај од келтских мачева, од њих је потекао тај двосеки мач спата, који се држи са обе руке. Такви мачеви су се радили широм Европе, нађени су примерци и у Русији а у зависности од земље, имале су неке локалне одлике а из тога се види да су тада усвајана искуства из ратова и брзо усвајана и техника противника као своја ако се добро показала. Код нас је мач симболизовао и власт дату од Бога. Мачеви су прављени и код нас и има их како у код нас у континенталном делу а тако и на приморју. За Котор је забележено да су имали девет ковача и два мачара. Краљ Душан је и довео у код себе у Призрен дубровачког мачара Мартула. На простору Србије је било како тих мачева али тако и једносеких мачева али и сабљи. Авари су први који у своје наоружање уводе сабљу. Такав је био погодан за лаку коњицу мада је у нашој традицији више била заступљена тешка оклопна коњица. Уз коњице обично као део опреме иде мамуза и у то време она је означавала и великаша.

Фреска из цркве у Стону, где се види српска ратничка опрема и мач типа спата

Да би остварио све своје победе, краљ а касније цар, Душан, је прилично реорганизовао војску, а најочитија новина је тешка оклопна коњица. Тешка коњица је била позната од раније, њу су имали Персијанци али је битка код Кресија, у току француско енглеског рата, показала пробојну моћ коњице. Уједно се тада појављују и најамници и њих је имала српска војска. Оклопна коњица а вероватно и најамници су имали пресудну улогу у бици код Велбужда. Један од тих ратника је био витез Палман, Немац и поданик краља Душана, имао је најсавременију борбену опрему из тих времена, грудни оклоп типа Корача, имао је чак шест шлема од тога три типа Барбута (иначе веома омиљен и чест шлем код многих европских држава), такође металне рукавице, металне штитнике за потколенице и натколенице. Из тадашњих писаних извора се зна да је владар ову опрему куповао и набављао за своје ратнике и то су тада биле елитне јединице које су било под сталним вежбама. Формацијски су деловали као јединица од триста или петсто оклопника који су јуриш спроводили у формацији клина. Једно од витешког оружја је био и посебно велики мач, магна спата и он је кориштен код нас и пре Душана. То је било цењено оружје и поклањало се у посебним приликама, један такав мач је цар Душан послао као поклон у Египат.

Уз витешке војне вештине, код нас је ишао у дух витеза а он се по писаним документима, може пратити од времена краља Милутина. Франческо де Саломоне је добио титулу витеза од краља Милутина. Већ је горе поменут свети ратник и ту и јесте замисао витеза код нас Срба, где је он био у себи садржавао и ратника и духовника. И то је био обавезни део описа витеза, духовност као важан део витеза, морао је бити врхунски човек на првом месту. Тада је било и код нас витешких борби и двобоја, има сачуваних како записа о местима “где се витези торнаху” али и сачуваних сцена на надгробним споменицима. Оно што данас мало знамо а то је где је тада жени било место међу витезовима. Зна се да женама у западној Европи ту није било места и начелно није имала никаква права док је у Србији била друга прича. По Душановом закону, жена је могла да има витешку свиту, а могла је располагати и витешком опремом. У време цара Душана се зна да витези имају и своје грбове а многи од њих су забележени у циришком грбовнику. Често се виде илустрације кнеза Лазара са шлемом са воловским роговима и то је тачно, његов шлем типа Басимет их је имао (приказан на грбу).

Фреска светих ратника, Косово

Остаје важна тема за размшљање а то је, ако је српска војска имала тако моћне ратнике и врхунску опрему, како је могло да се деси да временом буде савладана од турске? Одговор се највероватније може наћи у ценама и захтеваним условима. Као прва, сва опрема војске као и витеза, је била јако скупа. Код турске војске је било мање заступљен оклоп па чак и код њихове верзије витеза. Осим тога смештај нашег витеза је био скуп, он је захтевао утврђење, замак, како за њега а тако и за његове оклопнике, док турски витез није имао те захтеве, били су задовољни смештајом у кући од блата. И тако је турски великаш могао да унајми много више витеза, који су исто тако били вешти као и наши витези али и многобројнији.