Ради се о чињеници да у групи учинак људи постаје мањи и да се повећава проценат лењих. Зове се ефект Рингелмана а по француском агро инжењеру Максимилијану Рингелману. Он је то своје запажање објавио 1913. Ту је дао магнитуду чланова групе. Он је открио да учинак пада како се повећава број људи у групи која обавља неки задатак. Наводно, у СССР су спровели слично испитивање 1927. године, а о чему данас баш нерадо говоре а вероватно из доброг разлога. Оно што је произашло из тих испитивања, данас је остало забележено као “ефект Рингелмана”.
Једно од испитивања је било и вучење канапа
Ево како се испитивања изводила- узели су обичне људе, из народа, и дали им да носе терет. За сваког су забележили највећу тежину коју може да подигне. Потом су их сјединили у групе, прво по две особе, затим четири а онда осам особа. Очекивања су била следећа- ако у просеку једна особа може да подигне 100 килограма, у том случају две могу да подигну 200 килограма а још људи и више. И то је био логичан став који је очекиван и који је подржаван (најсмешније тај став још увек живи).
Добро позната прича о забушантима у Србији
И шта било? Две особе су подизале 93% колко је свако од њих понаособ подизао а осам особа је подизало 49% од оног што би био укуупан збир што би свако од њих засебно подизао. Проверили потом и на другим задацима, нпр. потезање конопца и опет исто!! Што више људи, то је учинак падао.
А разлог је јасан- кад радим за себе, дајем 100% свега! Група је већ друго, свако пружи колко воли, нико их посебно неће уочи и могу да сачувају напоре. Постоји на ту тему тамо прича из Русије о сељацима и бурету водке које су сељаци скупили да би прославили нешто. Правило је просто, од сваке куће, по ведро и тако напуне буре. Када је дошло време да се отвори ради прославе, схвате да је у бурету чиста вода. Свако је давао по ведро воде, сматрајући да у гомили водке, нико неће приметити превару и његово ведро воде.
Како графички изгледа ефект Рингелмана
И тако је откривена друштвена пасивност, као прикривени облик понашања појединаца у маси. Радиш колко мораш а за себе се потруди. Заузима пасиван однос ка нечему заједничком и друштвеном. Тако да је друштвена пасивност некако у нама али има у себи и законе физике а то је инерција- хвата залет и држи се. Временом не посустаје. Данас кад живимо у развијеном сложеном друштвеном систему, нема технологија нити поступака који успевају да анулирају ефект Рингелмана! Али има злоупотреба а коју стално крекећу разни пословни и друштвени гуруи, који упорно напомињу заједничке напоре и тимски рад али начелно само стварају плодно тло за разне паразите који ће живети на основу туђег напора. Да би потврдили све раније налазе, још пар пута је спроведено испитивање ефекта Рингелмана, једно је било 1979. под вођством психолога Биб Матана, и опет једно 1993., када су се психолози Киплинг Вилијамс и Стивен Карау, урадили 78 студија бавећи се тим ефектом и кад су завршили студију, дали су назив “колективни модел напора” (Collective Effort Model).