Ово је сећање совјетског војника на догађај из другог светског рата за који нисам успео да проверим јел веродостојан. Прича је занимљива па је преносим овде уз пуну резерву. И преносим у првом лицу, како је текст забележен а ради се о испитивању заробљеног совјетског војника.

Испитивање заробљеног совјетског војника

Немац се смејао на сав глас, повремено бришући сузе, а онда под напоном проговарао:

– Добро! Добро!

Његов смех ме је раздраживао. Нисам видео разлог зашто би се он тако смејао. А мени поштено говорећи, није било до смеха. Био сам ратни заробљеник на испитивању. Немац се опет насмејао, направио озбиљан израз лица и махнуо прстом ка преводиоцу.

– Кажеш, победићете у рату?, рече преводилац а Немац опет поче да се осмехује.
– Да, чврсто сам одговорио.

Немац опет удари у хистерични смех. Он је почео нешто да говори преводиоцу дивље гестикулирајући рукама.

– Ти си сигурно кловн у твојој војсци?, запитао је преводиоц.
– Зашто тако?, надмено сам рекао. -Ја сам везист.
– Такве ствари нормални човек не може да каже. Очигледно да је у руској армији све лоше, чим су почели да доводе људе из луднице, насмејао се преводиоц преводећи речи Немца. -Ти као не знаш шта се дешава на фронту?
– Знам али то ништа не мења! Главно је веровати! Ми нећемо одступити!, рекао сам.

А Немац и његов преводиоц наставише да се смеју слушајући како ја стојим на свом. Мојим речима о нашој победи Немац није веровао. Он је и био у праву, ко би поверовао у то лета 1942. Сами знате како је било наше стање на фронту. Немци су успеи да допру до Украине и Стаљинграда за врло кратко време. Они нису имали сумње у своју победу и сматрали су да је до ње остало још мало.

– Умори ме! Довољно! Кловн! И ти у то верујеш?, замахао је рукама Немац.
– Верујем! Ми се Французима у своје време нисмо дали, нећемо ни вама!
– Не, он није при себи, пљеснуо је рукама Немац. Очигледно је код Руса све тако лоше.

Онда му се засјаше очи:

– Руски, ја ћу тебе да ослободим. Али ако тако верујеш у победу, дај ми реч. Ако ви добијете рат, да ме пронађеш.
– А кога да тражим?, запитах просто у неверици да ће ме Немац тек тако пустити.
– Ериха Хауера.
– Обећавам!

Немац ме ослободио. О чудном разговору и обећању ником нисам причао. Када је 1945. Немачка капитупирала, покушао сам да нађем Ериха Хауера али нисам успео. Вероватно није успео да дочека то време и види да сам био у праву.