О Србији се често поведе нека ружна тема, нешто горуће, нешто што растрза и уништава народ али се једна тема упорно заобилази- стокхолмски синдром! Колико је присутан и утиче на разарање друшзва, односа међу људима и рушу међусобно поверење. Раније сам у једном свом чланку овде поменуо податак истраживања из 2019. године да у Србији живи 100.000 мушкараца, који су на антидепресивима, никад нису имали деовјку, стални посао или друштво. А све то последице иживљавања њихових мајки у младости. И наравно- за то ни једна од тих мајки није одговарала а то је геноцид раван као да сте их послали у конц логор и све побили. Ја сам се први пут са том темом срео 2015., кад ме је “жена” напустила под измишљеним разлозима и отишла родитељима који су је мрцварили од најраније младости, физички и психички. Тад су ми пријатељи из Новог Сада рекли да је то највероватније стоклохмски синдром, да се жртва враћа својим мучитељима.

Стокхолмски синдром

Психичко и физичко насиље од стране родитеља у Србији је нешто сасвим нормално, да је ушло свима у крв и да не примећују то. Причам о иживљавању, не о повременој примени строгости у васпитању (нпр. пецнути по прстима да их не гура у утичницу). Отац или мајка вређају дете, односе се према њему на понижавајући начин, вређајући га, исмевајући и премлатити га повремено (у фазону “дасе зна ред”), истресају на детету своје муке на послу и све друго што их мучи. А онда им налети лепо расположење и купе дете за осмех, бонбону или нешто друго. Дете јадно, жељно љубави, све то прихвата оберучке. Али ране у души ипак остају. Деца памте пријатне тренутке и почињу неприметно да се односе према родитељу/родитељима као према Боговима. А од околине крију стварна дешавања у свом дому.

Сам израз је настао након догађаја 1973. године када је дошло до пљачке банке у Стокхолму (Kredibanken), при чему су пљачкаши задржали један број талаца. На крају је полиција успела у нападу где је кориштен гас да похватају све нападаче и ослободе таоце. И тада се дешава нешто неочекивано- таоци узимају адвокате који ће бранити своје тамничаре пред судом. То је изазвало неверицу код многих а десило се просто да је у току тих дана заточеништва, дошло до појаве односа оправдања према њима. И то добија назив стокхолмски синдром.

Који су знаци стокхолмског синдрома? Има их више, и овде ћу навести само неке. Ипак ја нисам психолог, па не треба овај текст схватити као неко упутство, чист приказ са моје стране. Дакле знаци…

01. Присуство осећајне везе са насилником. Никад се од те особе не одвајају, ма где отишли, ма где били.
02. Осећај сажаљења и разумевања за мучитеља. И чак оправдавање. За друге је толеранција апсолутна нула.
03. Дељење “вредности” насилника. Односно копирају и спроводе своје ставове у животу, то значи и батињање детета (бивша, поменута горе је два пута песницама тукла двогодишњу ћерку, без икаквог повода).
04. Веровање у насилникову хуманост. Увек се налази како су они добри. И презахтевни према другима, како нису према мучитељима.
05. Муњевит одзив на мучитељеву доброту. То значи да ће и напустити брак ако им они кажу- дођи све ће бити добро. Наравно, никад не буде добро. И увек опет и опет трче назад. Често то представљају као сигурно уточиште где ће се склонити ако муж не буде био добар (што често значи да треба да шени како се њој свиђа).
06. Одбијање да напусте тегобно окружење. Убеђују себе да живе у златном кавезу или просто не говоре ништа, ту су и трпе. Често држе сталне објаве и моралишу по друштвеним мрежама, вечни борци за правду.
07. Одбијање да оптуже насилника. Али се често деси да оптуже неког ко им је донео добробит и њему прилепе то што су други радили.
08. Помажу насилнику да продужи своје мучитељско дело.

Стокхолмски синдром се среће и у многим другим областима, дакле осим у породичним односима, има је и у политичким односима као и у школству, однос ученик учитељ. Али што се тиче Србије, има разорно дејство. Истражни органи у Србији су 2018. објавили податке да је 50% свих пријава за насиље (јер то је опробано код многих жена) је лажно, док оно остало тек 10% се докаже кривица мушкарца. Ту се често осете прсти особа које болују од стокхолмског синдрома којима је лагање у односу на друге нормална ствар и осећају да је све дозвољено. Наравно, то раде често по наговору својих родитеља мучитеља (у много случајева се тако показало и раније статистике показују да у случају развода у Србији чак у 80% случајева је узрок мајка од жене) и којима се наравно брзо враћају.

Кад дођу та нова нормална времена, мораће да се постави оштар став према тим који стварају стокхолмски синдром као и тим који имају исти. Јер они свој синдром не чувају за себе већ њиме уништавају све око себе и стварају много додатне несреће. Са катастрофалном демографијом и милион мушкараца у Србији, који неће ни у лудилу да се ожене, ми смо суочени са геноцидом. А зна се како се суди тим који спроводе геноцид…