“Македонија је била и биће Бугарска, историјски а и политички”, изјавио је пре неки дан један Бугарски еуропарламентарац. Бугарска влада већ низ година блокира Македонске еуроинтеграције, парламент у Софији донео је дакларацију кјом се од Скопља захтева да прихвате да је Македонска нација део Бугарског народа а македонски језик само бугарски дијалект. У Северној Македонији отварају се центри бугарске културе а више од сто хиљада македонаца добило је бугарски пасош и држављанство. Са друге стране расте нетрпељивост, анкете говоре да неких 60% македонаца источног суседа доживљава као непријатељску земљу. У Скопљу се множе антибугарски графити а у Охриду је прошле недеље тешко претучен радник бугарског културног центра.
Северна Македонија
Бугарска је имала значајну средњовековну историју, рано су створили државу и примили Хришћанство а њена црква је већ у 9. веку стекла аутокефалност. Била је сила на Балкану али је династија Немањића све то изменила и губи примат а најездом Турака губи и државу. Бугарска се поново појављује на историјској сцени негде средином 19. века. Чак бројне значајне бугарске личности из тога доба, као на пример Георгиј Раковски, који је рођен као Сава Поповић, нису Бугари. Рођен од оца Стојка Поповића у данашњој централној Бугарској. А таквих примера има превише код њих. Велики подстрек бугарској идеји добијају од средине 19. века и то са Руске стране, а значајну улогу је имао руски гроф Игњатиев (и чији је чукун унук до скоро био министар у Канади). Те 1870. када су Бугари добили егзархију, односно некаконску православну цркву, која није била канонска све до 1946. године и дотле бугари нису били канонски признати (као и Македонија до скора). Тако да почев од 1870. почиње озбиљна бугаризација српских простора а где спада и подручје данашње Бугарске. Године 1878. Русија је уз помоћ Срспке војске ослободила данашњу Бугарску, већинско становништво је било муслиманско. Ту су били Турци, Помаци, Цигани, исламизованих Срба, исламизованих Бугара. Сан Стефанским споразумом је створена једна велика Бугарска која се простирала од Црног до Егејског мора, а на западу до Охрида и Ниша, али та држава није заживела али је остала темељ великобугарских мегаломанских идеја до данас. Тако дан данас бугарска слави 4. март као државни празник а то је дан доношења тог мира. Каснијим Берлинским конгресом тај Сан Стефански споразум је измењен, Србија и Црна Гора су добиле независност а Бугарска је остала део отоманског царства, али је остала глад према обећаним просторима. Велика Бугарска би тада значио превелики утицај Русије на Балкану и то су спречиле Аустро Угарска и Британија. Али Бугари настављају борбу за јужну Србију (данас Македонија), првенствено кроз утицај цркве, али и кроз рад комита. До раздобља балканских ратова, јужна Србија је поприште борби Бугарске, Србије па и Грчке.
Немачка карта из 1907. године где се види тадашња Србија
Један од устаника из тог времена је био и Гоце Делчев. Он је рођен у месту Кукуш, на северу данашње Грчке, данас се зове Килкис, и ту је 1872. године потписана Кукушка унија, а то је било због борни бугарских ехзархиста са једне стране и грчких фанариота са друге стране, Српско становништво из Кукуша, заједно са Цинцарским становништвом из околине, а то еј бројка од сто хиљада људи, је прешло у унију са Римом и постају Римокатолици. Већи део њих се касније вратио у Православље, али је Гоце Делчев до краја живота остао Унијата. Он лежи данас у Скопској саборној цркви. Гоце Делчев је по убеђењу био Бугарин, рођен је у Српској породици.
Ванчо Михајлов, чувени нациста и родоначелник Македонске државе
Двадесети век је време када Бугарска настоји да успостави границе из Сан Стефана и спроводи ансилну Бугаризацију свог становништва. Током првог балканског рата већ долази до неких одступања, и Бугарска сматра да је оштећена. Бугарски циљ у другом балканском рату је успостављање граница из Сан Стефана. Тако да Бугарска ратује против свих и наравно губи ратали је битно да су у Бугарском врху одлучили да сачекају следећи погодни тренутак. У току другог балканског рата у оквиру Бугаризације су почињени страшни злочини према Српском становништву у Тимочкој крајини а то је тек увод у оно што ће бити у првом светском рату. Бугарска током првог светског рата плански ради оно што је испланирала раније, а спроводи се на простору јужне и источне Србије. Али иако су Бугари били главни умови злочина према Србима, ипак је највеће злочине извршила бугарска 11. пешадијска дивизија, а њу су попуњавали “бугараши” из данашње Македоније. Александар Протогеров и Тодор Александров су се посебно истакли у тим злочинима. Када је Бугарска 1915. напала Србију, имала је план да систематси бугаризује становништво. Тада на подручју јужне Србије бугарска војска заједно са бугарашима и комитама, убијају српске ратне заробљенике, чине покољ у Штипу где је убијен велики број заробљених Срба, али и систематски уништавају села где су се становници изјашњавали као Срби и били одани Краљевини Србији. Долговац, је пример тако уништеног села где упадају, убијају дословно све, жене, децу, старе ис паљују куће да иза тога ништа не остане. А тако су прошла многа Српска села у јужној Србији. У градовима као Скоље, Битола, Штип је био циљ уништавање интелигенције који су се осећали Србима. Наставља се увођењем бугарског језика и забраном кориштења било ког другог, поготово Српски, а након Топличког устанка почиње депортација људи, многи су завршили у логорима из којих се никада нису вратили. То се завршило 1918. године и као исход имало огроман број жртава.
Након првог светског рата, неко време су односи између новостворене Краљевине СХС и Бугарске били хладни, и рецимо на свадбу Александра и Марије позвани су представници свих земаља осим Бугарске. Али од 1923. године се то мења, тад су на власти у Бугарској били про југословенски елементи. Када су Бугари видели да им је рви план пропао, прешли су на други план па уместо бугаризацију креће а македонизацијом. Дакле истицање у први план регионалног идентитета, Бугари су схвтили да су омрзнути у народу, и креће са утицајем аутономашких фракција као што је ВМРО. Оно где је наша земља погрешила а то вероватно под непосредним утицајем краља Александра, је велики кадровски немар, у јужну Србију су слати најгори представници, и чак су двадесетих година у нашу војску и жандармерију примљени на службу бугарашки ратни злочинци. То су били чанови ВМРО који су прво побегли у Бугарску па су се вратили и примљени у службу, а пример су Стојан Мишев и Михајло Каламатијев (Стојан Мишевић и Михајло Каламатијевић). Они су рођени као Срби, расли као Срби и у неком тренутку постају комите ВМРО, чинили су тешке ратне злочине, како у време Турака а тако и касније током Блаканског рата. И након рата, када њихова партија постаје вољена од Стамболиског, један део њих се враћа у Краљевину СХС, и они под покрићем наше државе, организују удружење за борбу против бугарских бандита. И онда по јужној Србији јуре неколико година своје бивше саборце, и то утиче да се српска идеја обрукала код једног дела српског становништва доле. То је створило терен да од 1941. пробају да понове први светски рат али им тада баш то и није кренуло за руком. Али тек од 1943. и 1944. се удара озбиљан темељ за губитак српске државности, цркве, наслеђа и културе на тим просторима и одвајања Срба од Вардара, који је са Моравом кичма Балкана.
СРби простор данашње Северне Македоније зову стара Србија али је чест израз и јужна Србија која потиче од Немаца. У овој књизи из 1936. године су описана многа места из данашње Македоније као Српска.
Године 1944. на Илинден се у манастиру Прохор Пчински ствара АСНОМ, а то је без сумње зачетак стварања македонске државе. Током другог светског рата јужна Србија је била под бугарском окупацијом осим западног дела где су живели Шиптари. Осим злочина према Србима, Бугари су хватали и депортовали Јевреје са тог подручја. Тада је ту живело око 6000 Јевреја, и у договору са Нацистима у марту 1943., Бугари су ухватили све те Јевреје, предали Немцима и сви до једног су побијени у логору смрти Треблинка. Тако да је у јужној Србији преко 95% Јеврејског становништва побијено. Тамо се стварају неки партизански одреди мада њихова борба није била нешто посебно заступљена, и КПЈ ствара ту нову Македонију. То је први пут да су поменути и признати као народ, до тада никада се није десило. Тада је признат и Македонски језик, и та два стуба, језик и нација, су била основа да се у оквиру Србије оснује Македонија. После рата је неко време постојала замисао стварања балканске заједнице Бугарске, Југославије и Албаније, ли македонци по први пут у историји добијају неку своју аутономију.
Прву независну државу Македонију није створио Киро Глигоров 1991. године, већ осмог септембра 1944. године, по личном налогу Адолфа Хитлера, терориста Ванчо Михајлов, сарадник окупатора, нациста, злочинац, који је међу тим који је организовао атентат на краља Александра у Марсеју, формира прву независну државу Македонију. Њихова застава је била црвено црна, дословно иста као застава Десног сектора из Украине! И чиста случајност, на исти дан осмог септембра, 1991. године, Киро Глигоров проглашава независну државу Македонију… ето, све случајно, не би они то иначе. Комунистички утицај је у сваком случају био пресудан, јер су заокружили тунеСрпску причу, јер почев од ехзархије, бугаризације, македонизације су само разни видови затирања свег Српског на том простору. Комунисти су дали законитост као народу, као езику и покушали да оснују и македонску цркву. Под непосредним налогом Јосипа Броза, комунисти су пробали да оснују аутокефалну цркву, позиваући се на неккаве традиције Охридске архијепископије која је укинута још 1767. године, када ни по једној основи, македонци нису постојали. Српска Православна црква је остала доследна а то су поједини великодостојници платили и главом, пример је патријарх Викентије Проданов. Умро је под загонентним околностима, отрован, и како ствари стоје тадашња удба је имала утицај на то. Да ствар буде гора, управо су Српски комунити изградили најажније установе те “државе”, нису дакле ни тамошњи комунисти већ су “наши” одлазли тамо, почев од организације борбе 1943. када је Лесковчанин Светозар Вукмановић ишао доле. То се касније наставило утемељивањем спорта, филма, опере и све то спровођено од српских комуниста из Београда. Срспки комунисти су главни творци тог новог идентитета, и једини отпор је пружила Српска Православна црква која није хтела да призна аутокефалност те нове творевине зване македонска православна црква. Али ето, 24. маја прошле године, СПЦ је коначно признала ту Брозову творевину. Тиме је заокружен тај нови идентитет. Додуше идентитет на заласку, јер демографски трендови и нова геополитичка превирања, и питање је шта ће са том државом уопште бити. По попису из 2001. године Македонаца је било 65% у Македонији а данас их има 54%. По тим истим последњим пописима има само 45% Православаца, и неколико процената Хришћана.
Чувени бугарски конвертит Гоце Делчев
Убрзо након оснивања Македоније 1991. године, они су почели да траже своје корене, и да успостави неки темељни мит. Занимљиво код Македонаца да се они не позивају на комунистички период јер су “комунисти криви за све”, и на тај социјализам се гледа као на нешто негативно, па се они позивају на апстрактну историју и процес национализације и помакедоњавањем неких јунака из прошлости који нису имали везе са Македонијом. Пример је Алексдандар Велики који има свој споменик тамо, а део је синтетисања националног идентитета. А то је пак изградња националног обележја који се разликује од Бугарског обележја а што наравно у Бугарској не признају. То својатање туљих обележја је довело до притиска од стране Грчке, Бугарске и Албаније. Тако је на пример Преспанским споразумом из 2018. а на захтев Грчке, престала да самостално користи име Македонија, а сада Бугарска им ремети путеве евроинтеграција. Ако се узму у обзир сви други догађаји, будућност Северне Македоније је веома упитна, али не због притисака Бугарске која је сада доста исцрпљена и без снаге (они су изгубили пола свог становништва од 1991.), већ низа других збовања као и стања у земљи. У сопственом губитну је рецимо тражење митополита Наума Струмички да се не ложи Бадњак јер је то Српски пагански обичај. Из тог се види да и поред свега створеног, из народа и даље избија оно што су његови корени. Већина њих и даље слави крсну славу, пале Бадњаке и упражњавају многе друге српске обичаје. Грчка је издејствовала и Северна Македонија је морала да се одрекне Александра Великог, дакле морали су да преименују аеродром, ауто пут итд., тако да морају да жртвују делове “своје” историје а због суседа, и једини сусед који не тражи ништа а све им даје је Република Србија. А са друге стране и Албанци, Бугари и Грци имају максималистичке тежње, и Северно Македонци увек попуштају у сваком погледу (рецимо Албанци су тамо конститутиван народ). У свему томе Северној Македонији једини ослонац је Србија а која све ради на своју штету, али питање је колико дуго ће и то да траје. Закључак о будућности се може можда свести на Српску народну пословицу- отето проклето.