Свима нам је добро познат призор када нам неко важан дође у госте, да га лепа девојка или жена, дочекује држећи у рукама послужавник на којем је хлеб и со. Особа неретко буде обучена у лепу народну ношњу. Ако уз то додамо обичај и нечег слатког и воде, лепота пријема госта је изузетна код наших народа.
Али то је обичај новијег доба, у прошлости није било тако, девојке односно жене, нису дочекивале госте хлебом и сољу и то је обичај новијег доба а како је до тога дошло је прича за себе. Госте је хлебом и сољу дочекивао глава породице, најстарији мушкарац или главешина села односно места или области. Тако је било и за столом, глава породице би ломио хлеб и давао укућанима, а хлеб је имао и има посебно место у нашој култури од древних времена.
Госту или дошљаку се тако указивана посебна част, уважаван као члан племена или породице али се тиме и поштовали преци јер се често веровало да су путници у ствари гласници наших умрлих и према њима се односило са поштовањем. У то је спадало и позивање на преноћиште а што је био и врло битан чин јер су некада биле велике удаљености између насеља, путовало се дуго и такву особу је требало повратити од дугог пута хлебом и одмором. У време неких верских празника такође постоји обичај даривања непознатих храном, као за Задушнице, јер се тиме указује почаст умрлим прецима а непознати је сматран њиховим гласником.