Лујза Маргарет Лејла Пеџет (девојачко Louise Margaret Leila Wemyss) или краће леди Пеџет је свим својим срцем и душом била уз српски народ. За њу је наш народ био- моји људи! Заволела је наш народ и учествовала са њима од балканских до другог светског рата. Неговала наше рањенике и болеснике, хранила избеглице, спасила много српске сирочади. Нас нас је потрошила сво своје богатство, вековима стицано. На самртној постељи 1958. године је нама упутила и последњу мисао казавши “нека ме сви забораве, то ми је све једно, али ће ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве”. Енглескиња са Шкотским коренима, која је пет деценија била наша добра вила. Она је рођена 1881. године у Лондону а умрла 1958. године, исто у Лондону. За њу су служени парастоси у саборној цркви у Београду и цркви у Лондону.

Свечани испраћај леди Пеџет из Скопља

Њена мајка је била американка, удата за енглеског племића, а баба и деда по мајци су били амерички милијардери, који су се обогатили од хотела. Имали су хотеле у многим великим градовима САД, такође и велике земљишне поседе у Калифорнији. Њу је породица просто звала Лејла. Оца је изгубила са 19 година. Мајка веома лепа, шармантна жена, је сматрала да ћерка јединица, треба да крунише своје богатство браком за аристократу. Учешћем на балу принца од Велса, будућа леди почиње свој успон у аристократском друштву. Одбила је брачну понуду лорда Брукса, јер је потицао из неморалне породице. Коначно удајом за капетана шкотске гарде, Ралфа Пеџета, који ће у будућности постати генерал, постаје део британске аристократије. Он је многе године провео у дипломатији, и док је Ралф говорио да је најлепше године провео и Сијаму, леди Пеџет је говорила да је најлепше године провела у ратом захваћеној Србији. Касније Ралф Пеџет постаје изасланик у Србији, 1910. године, опет под утицајем Мејбл Грујић, која је била жена отправника послова Србије у Лондону. Леди Пеџет се са Мејбл Грујић дружила на сусретима америчког високог друштва у Лондону и ту је стекла наклоност ка српском народу.

Србија

Имала је предрасуде у почетку према Србији, јер је са мужем живела у Минхену где се водила сурова пропаганда против Србије али је исто утицај имао и атентат на краљевску породицу 1903. године, након чега Велика Британија прекида дипломатске односе са Србијом. Тако да је њихов долазак у Србију био испуњен извесним предрасудама. Леди Пеџет је у Србији основала прво друштво за заштиту животиња, оснивала је ветеринарске амбуланте по селима. И то је био њен први непосредан сусрет са људима, природним лепотама Србије, упознала је многе домаћине са села. И то је на њу оставило тако снажан утисак да је говорила за њих да као да су сишли икона из православних цркава. То су били стамени и часни људи, леди Пеџет је говорила да су природни џентпемени и племићи срца и душе. Она је била пријатно затечена стањем у селима у Србији јер је став Британаца био као да су то неки дивљаци, домородци док она у стварности наилази на тако продуховљене људе, налик на библијске мудраце.

Први балкански рат ствара раздор између ње и њеног мужа, јер је Британија била на страни Турске а муж је као британски изасланик, извршавао ту вољу Лондона. И док Ралф Пеџет настоји да изврши утицај на српске политичаре и да одустану од својих циљева, леди Пеџет почиње да помаже Србији. Она даје новац за оснивање четврте резервне болнице кола српских сестара, и чак је леди Пеџет ту добровољно лечила рањенике са Куманова, и ту је тек видела како су јаки издржљиви, како се не жале, врло мотивисаним да се што пре врате на бојиште. Како је била крхког здравља, разболела се након шест недеља рада у тој болници, која се тада налазила на Врачару. Одлази на лечење прво у Швајцарску па онда у Лондон и у писму песникињи Јелени Димитријевић, каже да је плакала као дете што је морала да се растане од рањеника у болници на Врачару. Непрестано је мислила на њих и желела да чује како су и поручила је да их никада неће заборавити. Била је то 1912. година. Спасавање живота је за њу било нешто најважније и њена срећа је зависила управо од тога. За њу је помоћ Србима био божански план за њу.

Леди Пеџет у униформи болничарке

Њу политика није занимала као ни дипломатија у којој је био њен муж, занимала ју је култура и просвета српског народа а касније и милосрдни рад за Србе. Други балкански рат је затиче у Лондону где се још увек опорављала, и са Мејбл Грујић (иначе американка), она живо учествује у прикупљању материјалне помоћи коју шаље у Љеш, Драч, ту су читаве болнице, затим 42 сандука пуна санитетског материјала, постељине, хране, обуће, лекова. Јелени Димитријевић која је тада радила у седмој резервној болници исто шаље доста опреме. Она се и сама спрема, о свом трошку обезбеђује једну болницу, моли енглеске лекаре да пођу у Србију, и са њом на пут Србије крећу два војна лекара и неколико добровољних болничарки. Стиже у Србију и под своју управу узима тријажну болницу у Сава Мали, и ту прима рањенике са Брегалнице. То је по њеним записима био ужас, многи су имали колеру, ране су биле гнојне, ампутације су се вршиле без анестезије и то је све било јако стресно за њу. Победом у лето 1913. године, Србија постаје сила на тим просторима али се у исто време завршава и служба Ралфа Пеџета у Србији. Они се враћају у Лондон и сарајевски атентат леди Пеџет затиче у САД, где је била у посети породици. Велики рат је био на хоризонту и леди Пеџет одлази за Лондон, и долази у Србију на челу прве медицинске јединице српског потпорног фонда, који је основала са Мејбл Грујић. Многи су помагали тај фонд а покровитељ тог фонда је била краљица Мери. Њен одлазак у Србију није наишао на разумевање и одобравање од старне њене породице. У Србију је стигла 4. новембра 1914. по старом календару, тада је била у јеку трећа аустро угарска офанзива, избеглице су бежале од терора на северу земље. Првобитно је желела да иде у Ниш, где је била привремено наша влада и она се стационирала у Скопље, које је проглашено за медицинску базу, где оснива једну болницу, затим тифусну колонију са пет великих зграда, и она је баш свој рад обављала у тифусној болници.

Када је у великом рату једна болничарка затекла како риба крвав под, и рекла “али леди Пеџет, вама то не приличи да радите” а леди Пеџет је одговорила “па зашто, ја то могу да урадим једнако добро као и други”. Леди Пеџет није дотицало то што је племкиња. У Србима је препознала себи сличне, они који се боре за велика дела и истинске вредности. На њену љубав и негу, било јој је узвраћено огромним поштовањем.

После другог светског рата, њен дворац Варенхаус, који је био оличење раскоши, је био широм отворен за све избеглице из Србије који су бежали од комунистичког режима, а ту је била српска интелектуална елита, Црњански је живео ту пет година. Она је школовала стотине српских ђака у Енглеској и Француској. У том дворцу је такође одгајала малу српску децу али и куповала куће и станове Србима без смештаја, плаћала прекоморска путовања, обезбеђивала држављанства, плаћала часописе и књиге наших аутора, обезбедила зграду за нашу цркву светог Саве у Лондону. Сведоци су забележели да је тада и ако стара и већ болесна, свако јутро седала у кола, долазила у ту нашу цркву и да је ту виђена како чак и на коленима риба под цркве.

Шта је све урадила

Била је оличење човекољубља, била је милосрдна, посвећена, давала целу себе, искрено морална и побожна. Иако је била из високог племства, њу није занимала ни забава, ни хедонизан, нити испразно провођење времена а што је било уобичајено за њено окружење. Наши преци су је тако силно волели, да су јој говорили “за нас постоје само двоје, Бог на небу и ти на земљи”. Била је сва предана без икакве личне користи. Леди Пеџет је била задивљена спремности наших људи на жртву, за своју земљу, за слободу, велика дела, децу, породицу и кућни праг. Али ни она сама није дала мању жртву, сву своју имовину је распродала и сав новац је отишао Србима.

Леди Пеџет иде на свечаност отварање српске православне цркве у Лондону, 1952. година

Она је од 1910. до 1915. урадила следеће- основала друштво за заштиту животиња, ветеринарске амбуланте по селима, четврту резервну болницу на Врачару, народне кухиље и вртиће по Београду, тријажну болницу у Сава Мали, болнице у Драчу и Љешу, хирушку болницу у Скопљу, тифусну колонију за 2000 болесника, санаторијум за туберкулозу, радионицу за ратне инвалиде, диспанзере за цивиле, болницу за бебе у Нишу, сиротишта у 15 градова Србије, обезбедила камионе и амбулантна кола за војни санитет и све британске медицинске мисије у Србији на чијем челу је био њен супруг.

Након великог рата, оснива болнице у Нишу и Прокупљу, енглеско српски дом у Нишу (који још увек постоји и чува успомену на њу), санаторијум у Нишкој бањи, дом за слепе у Земуну, ортопедски центар под Авалом, диспанзери и станице хитне помоћи у Крагујевцу, Новом Пазару, Косовској Митровици и Грделици, многе занатске радионице и школе за ратну сирочад у Београду, финансирала Коло Српских Сестара.

После другог светског рата обезбедила зграду за српску православну цркву, платила изградњу канцеларија за исту, десетине хиљада српских избеглица угостила, нахранила, оденула, обезбедила им школарину, посао, пристојан смештај, држављанство за многе, слала пакете у избегличке логоре, плаћала издавања разних књига и часописа на српском језику, куповала куће за смештај избегличких породица, плаћала Србима пут у САД и Аустралију, на универзитетима у Енглеској и Француској плаћала школовање више стотина студената, чувала и гајила у свом дворцу малу српску децу, продавала део по део својих некретнина како би помогла Србима, На крају је продала и свој дивни дворац Варенхаус.

Српска мајка!!!