Једна од ставки које је одликовало древно време је било споро кување, на мањим температурама. То је оно када ставите у земљани суд све шта вам треба, ставите на месту где је била ватра а остао жар и сутра ујутро чека спремљено јело. Мисли се првенствено на кувана јела, не на печена. У време данашње трке са свим и свачим, овакав начин спремања је данас незамислив. У ствари, чак и у урбаним условима врло остварив. И штеди на времену прилично. Некад се у добро ужарену пећ прво пекао хлеб а иза тога, кад се мало охлади, би ишла јела која би се кувала до јутра.

Земљане посуде су одувек биле савршене за овај вид спремања хране

Прва важна ствар коју треба нагласити је да је споро кување на малим температурама оно кување где температура не прелази 75 степени. Има и тврдњи да се то споро кување креће у распону од 30 до 100 степени. Први пут сам се са тим срео пре вишегодина лада сам целу ноћ држао тако једну биљку да би од ње добио врло лековиту маст. За то су савршене пећи на дрва, увече се на жар стави једна дебља облица која жари до јутра а у рерну се стави све шта треба. Пасуљу треба дуже, он се стави рецимо први дан ујутро, увече се замени вода, дода све друго шта треба и сутрадан ујутро пасуљ је готов.

Зашто тако?

Чак и намирнице којима требају веће тмпературе, ако што је нпр. свињетина, сасвим добро се спрема на температури од 62 до 74 степена. Салмонела, које има у кокином месу и јајима, гине при температури од 55 степени. Није обавезно печење на неким врло високим температурама. Ако је свиња заражена афричком кугом, десет минута на 70 степени у целости убије тај патоген.

Разна јела која се могу спремити у исто време у једној пећи

Следећа ствар је што вам јело не може загопри, чак и ако остане који сат дуже у рерни, само може да буде сувље. Посуђе се много лакше опере и што је најважније, онај који спрема јело, не мора да дежура поред јела, надзире, пази, меша… само стави у рерну и заборави га до сутра. А јела бивају предивна!!!

Намирнице не изгубе своју структуру јер ниске температуре не разоре ћелијску структуру хране. Укус хране је предиван! Високе температуре доста утичу на укус хране па се то надокнађује зачинима, у случају спорог кувања, то није потребно. Храна, поготово месо, не губе на обиму, месо се на пример приликом печења и пржења скупи и до 40%, овде то није случај. Смањује се али минимално и сви сокови остају у месу. Храна је у потпуности и равномерно спремљена, нема нешто да је готово а други да је још увек жив. И скувана је како споља и тако унутра. Шта је најбитније, остају сачувани многи витамини, минерали и микроелементи. Храна је хранљивија него спремљена на други начин. У храни која се тако спрема не може бити канцорегена нити могу да се створе. Врло често за такав начин спремања није потребно ни уље ни маст (мада може ради укуса) па су баш дијетални ако неком то значи.

Кувана јела су одличног укуса овим начином кувања а осим земљаних, могу да се користе било које друге посуде

Једино у целој ствари што мора, то је да се буде сигуран да ће температуре бити ниске, па ту треба мало искуства ако печете у шпорету. Веома сличан ефект може да се добије кувањем на пару, то је најприближније спором кувању. Добра ствар је што се рерна може напунити и у исто време да се спреми и доручак и ручак. Ко воли да му је на јелу она златно смеђа корица, увек може на кратко да јело запече на високој температури.

На вама је, пробајте. Код мене је то већ дуже главни начин спремања и нема шансе да се враћам на савремени јуришни урбани начин припреме хране.